Gorda gospodarica sopstvenog posrtanja

To je njena stvar i njen bol. Decidirani stavovi jedne jake mlade 22-godišnje žene na početku predstave, premijerno izvedene u okviru Salzburger Festspielen.

Reč je o mladoj ženi koja između crkve, patrijarhata i začuđujućih pojmova o časti biva satrvena, da bi na kraju postala čedomorka, ubica sopstvenog deteta. Reč je o novoj inscenaciji na Perner ostrvu u Halajnu, off-bini teatarskih produkcija u Salcburgu.

Senzacija večeri, Lina Bekman (36), koja je svojim mnogostrukim ulogama u TV produkcijama stekla izvanredni renome, igrala je figuru Roze sa velikim intenzitetom do samožrtvovanja. Još pri poklanjanju publici moglo se primetiti u kojoj meri se ona sa ovom ekstremnom ulogom identifikuje. NJena posebnost se sastoji u nekakvoj sveznajućoj naivnosti, koja se savršeno priključuje njenom karakteru, srdačnoj i mudroj ženi sa sela, koja ništa više ne želi no malo sreće. Na ovim premisama je Gerhart Hauptman gradio figuru dubokih psiholoških dimenzija unutar svog miljea u Šleziji. Protagonisti ove drame govore u nekakvoj dijalektalnoj varijanti nekadašnje nemačke provincije. Stilizovani elementi narodne nošnje, okićena pletenicom u kosi sa šarenim pantljikama i lametom kao ruža, kao kakva egzotična šamanka. Rosa je ime Ruža, kao lično ime i kao imenica. Tako stupa na binu ova ekspresivna protagonistkinja, čedomorka Roza Bernd. Kroz njenu pojavu se spliću arhaična egzotičnost, ritualna estetika i afektivni patos antičke tragistkinje.

Ona treba da stupi u prinudni brak sa spastičnim i traumatizovanim za svog boravka kao bolesnika u sirotištu knjigovescem Avgustom Kilom (Maik Solbach). Ovaj brak je „ugovorio“ njen bigotni otac (Micahele Prelle), ali je trebalo da prekine svoje ljubakanje sa seoskim zavodnikom Flamom (Marcus John). Poslednji put će sa njim spavati i pri tome biti primećena od strane Artura Štekmana, jednog besavesnog hedoniste koga je sa demonskom zluradošću igrao Gregor Bloeb. Ona ga je u više navrata odbila, i sada je došao čas njegove osvete. Flamova žena, koja je izgubila sopstveno dete i koja prihvata eksapade svog nevernog muža, igra drugu jaku žensku ulogu u ovom komadu koju uverljivo tumači Julia Wieninger. Ona zna da je Roza trudna i želi da joj pomogne. Ali kada je primetila da je reč o detetu njenog muža, povlači se. Roza je time na dnu. Jedan za drugim, čak i njen otac, svi će se distancirati od nje. „Bila sam jaka, sada sam na kraju“ veli rezignirano Roza. Već tu je njeno dete mrtvo. Iz osećanja beskrajnog stida, poniženja i saznanja da je ostavljena apsolutno sama, u afektu će zadaviti svoje novorođenče, kao „akt oslobođenja“ i time preobraziti konflikt u definitivnu katastrofu.

Naravno, pita se gledalac kakve to sa savremenim svetom ima veze? Hauptmanov komad iz šleske provincije u 20. veku deluje kao vrlo udaljena distopija od današnjeg društva u kome je crkva marginalizovana i u kome se najozbiljnije diskutuje o rodnim razlikama odnosno da li polne razlike uopšte postoje. Ali režiserka Karin Henkel ne haje za veća ili manja aktuelizovanja. U njenom tamnom osmougaonom hangaru sa ventilatorima kao Damoklovim mačevima, prozorima sa crkvenim vitražima i pistom od neizdeljanog drveta (scenograf Volker Hintermeier) po kome hodaju protagonisti, svedoči o simboličkom teatru jakih karaktera i emocija. Ovome doprinosi na poseban način perfektno uvežbane partije hora kao sinonima kolektivnog morala koji unisono u ritmički artikulisano proiznosi citate apostola Pavla o ženi. Pijetizam i bigotnost, stege moralnih konvencija, svevideće oko socijalne kontrole na selu iziskuje svoju žrtvu. Na zavesi koja deli proscenijum od bine stoji velikim gotskim slovima ispisano: Future is a fucking nightmare (Budućnost je prokleti košmar). U tročasovnoj, ekspresivno napetoj i snažnim slikama zasićenoj inscenaciji imala je režiserka Karin Henkel svoj debi.

Gerhart Hauptman je ovaj komad – praizveden 1903. godine – pisao pod utiscima sudskog procesa mladoj čedomorki na kome je sam kao član porote sedeo. Šlezijski dijalekt ima nekakav poseban arhaični patos i teatralnost. Bina je tamna oktogonalni hangar u kome su položene šine imaginarne železnice koja vode u proscenijum, do publike. Na njegovom kraju stoji, pod postojano vitlajućim ventilatorima, jedno raspeće.

Bekman daje Rozinom beznađu veliku virtuoznost. Ponekad je ona koketno prkosna, katkad kao uplašena životinja na putu za klanicu. Društvena prisila rascepljuje sve spojeve, a odvratnost i gnusnost sveta i ljudi trijumfuje u spoju između paničnog straha i nepokolebljive rešenosti kao balansa nad provalijom. Izvorno bidermajer-bukolički ambijent će se preobraziti u horor scenarijum košmarnih vizija. Dva velika kaveza sa živim golubovima su neka vrsta plakativnog dešifrovanja, čija lozinka glasi: kavez je društvo; žena je golub u kavezu. Zvezdani čas naturalističko-simboličkog teatra.