Gordan Kičić za Danas: Uvek je izazovno nastaviti nešto šta je dobro prošlo

Kičića smo do te 2020. gledali kao glumca, a od filma „Realna priča“ i serije koja je nastala iz tog filma, ali ga i nadrasla, pratimo ga kao reditelja i scenaristu. Sad, kad se sprema da ponovo izađe na male ekrane sa drugom sezonom, pitamo ga da li kao u muzici, kad se priča o tome kako je drugi album uvek problem, da li i on kao autor serije ima takav isti problem sa drugom sezonom.

„Drugi album jeste najteži (smeh). Sad kad je sve gotovo i snimljeno, mislim da smo uspeli da pobedimo sindrom drugog albuma, ili sezone. Uvek je izazovno nastaviti nešto šta je dobro prošlo. Čini mi se da smo uspeli, da smo imali sreće i dobro radili. Okupili smo sjajnu ekipu, Marko Manojlović je ostao od prve sezone, pridružio nam se Gvozden Đurić, Mina Đukić je režirala sa mnom i Manojlovićem.“

O samom zapletu druge sezone već dosta znamo. Veljko, glavni lik u seriji, koga tumači Kičić, dobija vest da mu je otac preminuo, zbog čega se vraća sa Kamčatke na kojoj je snimao seriju za Netfliks „Sloveni“. U nekoliko različiith kritika i priča o seriji pominjala se ocena da je ova serija na neki način generacijski odgovor na „Grlom u jagode“.

„Verovatno nas porede sa „Grlom u jagode“ jer je to bila serija koja je oslikavala presek urbanog društva, grada, porodice i prijateljstava, a to je nešto što imamo i mi . S tim što su oni snimali sedamdsetih, a radnja je smeštena u pedesetim i šesdesetim, tako da su imali jednu vrstu vremenskog otklona. Mi snimamo u realnom vremenu, i ovo je nešto najiskrenije što smo mogli da kažemo o našem vremenu i međuljudskim odnosima.“ ispričao nam je Kičić i istakao da mu je bitno da pronađe priču koja ima veze sa njim samim, kao i da ga zanima širok raspon tema, tako da će nešto sledeće biti sigurno drugačije, iako se nada da će nakon druge sezone nastaviti sa „Mama i tata se igraju rata“

Ipak, kako i sam kroz smeh kaže, uživa kad ode na neko snimanje gde ima samo ulogu glumca:

„Potpuna milina je kad dođem na tuđe snimanje. Dođem, dobijem tekst, popričam sa rediteljem, sa kolegama, snimim i odem kući. Ova serija je stalno živela sa mnom i sa još hiljadu stvari. Lokacije, vreme, pare, postprodukcija, montaža. Ali opet, nekako mi je drago, jer kolege i publika vole ovu seriju.“

Kako nam je još i rekao, cela ova godina mu je prošla u odjecima snimanja ove sezone, kao i montiranju i postprudukciji, ali je snimao i druge stvari. Uskoro ćemo ga gledati u ulozi političara u trećoj sezoni serije „Južni vetar“, ali i seriji „Nemirni“ Darka Nikolića, kao i filmovima „Jorgovani“ Siniše Cvetića i „Budi Bog s nama“ Slobodana Šijana.

Puno se snima, publika i ne stiže da pogleda sve, zanimalo nas je njegovo mišljenje po pitanju kvantiteta domaće produkcije, odnosno, da li se nakon svega toga rađa i kvalitet.

„Ja kao umetnik sam se zarekao, da to što budem radio, režirao, producirao, da će to biti na takvom nivou da ja mogu da stojim iza toga. Da ništa nije snimljeno slučajno, da nije nastalo iz kompromisa i da je sve planski. To je što se mene tiče, a što se tiče drugih ne mogu da komentarišem. Živimo u vreme hiperprodukcije koja je iznedrila razne dobre ali i loše stvari. Ali, peku se zanati unutar same industrije. Veliki broj ljudi je zaposlen. Publika ima priliku da izabere, što je fenomenalna stvar uprkos svim manjkavostima. Kod nas je uvek postojala ta priča i verovanja da jedni rade, a drug ne. Sad svi rade i evo, što bi se reklo, pokaži šta znaš, tobogan je vaš.“

Za kraj, s obzirom da smo počeli priču o drugoj sezoni, pitali smo ga da li možda razmišlja, želi ili sanjari o tome da ponovo zaigra neki filmski lik u nastavku, koji je tumačio pre 10,15 ili 20 godina, a Gordan je iz topa imao spremljen odgovor:

„Voleo bih da vidim šta rade Cole i Spasoje iz „Male noćne muzike“, i šta je bilo sa njima dvojicom posle. I postoji kao neka ideja da se nekad to nastavi. To je jedan atipičan film za domaću kinematografiju, trasher ozbiljnih razmera. Dejan Zečević, Vuk Kostić i ja, smo se ludo zabavljali, i nismo razmišljali o tome šta pravimo. „Gross out“ film, nasleđe braće Fareli. Takav neki senzibilitet nam je tada odgovarao. I prosto je neverovatno da dvadeset godina kasnije taj film ima kultni status, ljudi razgovaraju u replikama iz tog filma, prave se majice sa njima dvojicom i to je dokaz da ti kad radiš nešto, ne znaš šta će da proigra. Gomilu nekih skupih filmova smo radili, a ispali su bezveze i niko ih nije voleo, a ovo smo snimili jedva, sa konca i konopca, ali i dalje živi.