Gordan Kičić: Za posao kojim se bavim potrebna je neverovatna količina ljubavi i radosti

Njegov rediteljski debi naišao je na odličan prijem kod publike, a prikazan je i u okviru Takmičarskog programa 13. izdanja Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije LIFFE. Tim povodom, bio je i gost festivala gde se u okviru tribinskog programa „U krupnom planu“ predstavio publici.

Rasli ste uz oca, čuvenog televizijskog i pozorišnog reditelja Branka Kičića, što je verovatno uticalo na vaše kasnije profesionalno opredeljenje. Kako se sećate detinjstva i koji su momenti bili odlučujući za vas u tom smislu?

Kao dete sam bio nemiran, pun energije i jedini trenuci kad sam bio miran bili su kada bi mi roditelji pustili neki film da gledam. Otac je imao veliku kolekciju VHS kaseta i pravio je neku vrstu svoje kolekcije filmova. Imao je veliku količinu filmskih klasika i pasionirano je gledao filmove što radi i danas, tako da sam ih i ja još kao mali gledao. U našoj kućnoj filmoteci imali smo dela Kloda Šabrola, ceo Karpenterov opus, Stenlija Kjubrika, Felinija, Antonionia, Melvila. Bio je to sastavni deo mog odrastanja.

Šta vam se najviše dopalo od tih filmova?

Kao klinac sam voleo „Odiseju 2001“ Stenlija Kjubrika iz koje i dan-danas kada pogledam izvučem neki novi zaključak o čemu se zapravo radi u filmu. Bio sam fasciniran tim filmskim delom.

Naravno, rastao sam uz heroje osamdesetih – „Ratove zvezda“ koje su tada bile dominantne, „Indijanu Džonsa“ i ta pop-kultura me je svakako obeležila. Jedan od najomiljenijih filmova iz detinjstva je bio „Roki“ kojeg i danas mnogo volim. Dobar deo detinjstva sam zajedno sa bratom Aleksandrom Radivojevićem, koji je inače pisac i dramaturg, takođe pasionirani ljubitelj filma, proveo gledajući filmove i diskutujući o njima. U našoj porodici je bilo puno filmadžija.

Koji su autori bili najznačajniji a koji su izvršili uticaj na vas?

Nenormalno sam voleo filmove Blejka Edvardsa. On je za mene majstor svog zanata, naročito saradnja sa Piterom Selersom. To je nešto što je meni bilo potpuno neverovatno i te filmove bih gledao po sto puta. On je izvršio neverovatan uticaj na mene i kasnije na način razmišljanja u glumačkom smislu.

Kako je nastala „Realna priča“? Šta vas je zaintrigiralo da ispričate baš tu priču?

Mića Momčilović je pre 11 godina napisao taj tekst, a u tom scenariju je bilo nešto istinito. Čak ne mogu da kažem ni koja scena, ali je nešto u postavci bilo jako tačno što ja kao glumac u pozorištu mogu dobro da detektujem, jer na sceni često osetite kad je neko istinit, a ko nije.

Prepoznate tu emociju i meni se to dopalo. Mića je u međuvremenu odustao od tog filma, meni ustupio prava, i ja sam bio u potrazi za rediteljem.

Nezgodacija je bila u tome što sam ja već smislio kako će to da izgleda i svaki reditelj kojem sam nudio film imao je svoju viziju sa kojom se ja nisam slagao.

Onda su mi moji bliski scenaristi Snežana Penev i Miladin Čolaković sugerisali da ja režiram, jer su znali da znam dosta stvari. Znao sam da će jednom doći takav trenutak, ali nikako nisam verovao da će se stvarno i desiti. I ja sam prelomio.

Stalno ističete da je potrebno i malo sreće.

Ne malo, nego puno sreće, ali morate nekako da je prizivate, da ste otvoreni prema dobrim stvarima. Iskreno. Za ovaj posao vam je potrebna neverovatna količina ljubavi i radosti i da gomile tih nekih prepreka koji vam se dešavaju ne doživljavate kao prepreke, nego kao izazove da biste mogli da pobedite u celoj toj priči.

Predstavu „Ljubavno pismo“ koja je najdugovečnija u Ateljeu 212 režirao je vaš otac ’94. godine, a vi ste nekoliko godina kasnije počeli da igrate u njoj. Kako je to izgledalo?

Vrlo jednostavno jer sam predstavu znao napamet. Onoliko koliko je puta igrana, toliko sam je puta ja gledao. Nijedna predstava nije toliko dugo igrana, osim „Bube u uhu“. Jako volim taj komad koji su zajedno sa mojim ocem pisali Zoran Bačić i Zlatan Fazlagić.

Zanimljiva je činjenica da sam zbog toga možda odlučio da se bavim ovom vrstom kolektivnog rada, tim writing room-om.

Oni su taj komad radili kod nas u kući, trajalo je to mesecima i oni su se jako smejali tokom rada.

Mene kao klinca od 15 godina uzeli su kao role-model za lik Sonija koga sam ja nakon nekoliko godina igrao.

To je predstava koja se prva rasproda u Ateljeu 212 i ogromno mi je zadovoljstvo što sam deo toga.

Igranje u toj predstavi uticalo je kasnije na mene posredno i neposredno u formiranju načina razmišljanja, igre, sigurnosti na sceni, brzine i raznih drugih stvari.

Kako je izgledala saradnja sa vašim ocem? Pretpostavljam da ste i za pozorište i za film dobijali savete od njega ili barem komentare.

Kako da ne. Meni je on vrlo dragocen saradnik i podrška sa kojim uvek proverim sve i kome dam svaki komad i scenario da pročita. Sa mnom je učestvovao u čitanju stotina scenarija za „Realnu priču“ i sve vreme je bio na snimanju. Drago mi je jer vreme i život prolaze i ti neki trenuci koje imate sa ocem koji je pored vas u najvažnijoj stvari koju radite je stvarno fenomenalna.

Na festival dolazite od početka, od 2008. godine kada ste gostovali sa ekipom filma „Turneja“ Gorana Markovića, a potom još nekoliko puta. Kakav utisak o festivalu imate sad?

Fenomenalan. Bio sam odavno kada ništa još nije bilo renovirano. Sada sve izgleda super, i koncept je sjajan. Super je da je ovo internacionalni festival i što imate ovu vrstu tribina, razgovora sa umetnicima i publikom. Zaista mi je zadovoljstvo što sam ovde.