Gorko-slatka komedija koja preispituje granice umetnika

Čitao sam o pokretu koji je organizovala grupa umetnika pedesetih godina vodeći se idejom da ne zarađuju novac, već samo da stvaraju umetnost. To su radili u tajnosti bez publiciteta, jer su pokušavali da stvore nešto poput čiste umetnosti, bez finansijskog dela. Kada su galerije saznale za to, pošto su ti umetnici bili poznati, ukrali su im dela i prodali u galeriji. To je totalno suprotno od onoga što radi Benksi – kazao je reditelj Majkl Voker i gost Festivala nezavisnog američkog filma „IndieBelgrade“, sinoć posle projekcije njegovog ostvarenja „Slikaj“ (Paint), u Dom omladine Beograda.

Film je nagrađivana gorko-slatka komedija o troje diplomaca likovne akademije koji pokušavaju da se probiju kroz bizarni svet njujorške umetničke scene. Film neočekivano vodi u svet tabua, ali i filozofski preispituje romantizovane vizije života u umetnosti, pitanje novca, granice pristanka na eksploataciju, makar ona bila u svrhu te iste umetnosti.

Reditelj je primetio da se tokom istorije kroz umetnost prožimaju i finansije, od crkve preko banaka. Film reprezentuje gorku istinu o tome koliko je teško biti umetnik, ne samo u mladosti već generalno.

– Završio sam filmski fakultet ne umetnički, ali i to je „umetnička škola“. Kada se ta škola završi umetnik je bačen u svet u kome nikoga nije briga. Kao mladog čoveka u školi te uče o svim tim sjajnim stvarima koje su idealistične i čiste. Sve ti je bitno i sve ti deluje idealno. Potom te bace u svet u kome se događaju realne stvari, o kojima te nisu učili. To je bila glavna premisa filma, zasnovana na direktnim iskustvima, što mojim, što od ljudi koje poznajem – kazao je Voker.

Jedna od tri prijatelja, Kelsi, koju igra glumica Olivia Luccardi, u filmu ima problem sa oblačenjem i izgledom, pa se i sam reditelj našalio kako ni on u mladosti nije znao kako da se obuče, međutim, postao je bolji tokom godina.

Film pokreće temu o posedovanju velikog talenta i želje da se postignu velike stvari, u svetu u kome nikog nije briga. Sa druge strane, govori i o onima kojima talenat manjka ali znaju kako dobro da se „prodaju“ na tom tržištu. Upitan da li ima šanse da se to izmeni i da talentovani dođu u prvi plan, Voker kaže „ne“.

– Oduvek je tako. Na primer, ako ste u bendu i volite muziku, uvek postoji onaj drugi bend koji ima broj jedan hit i to vas izluđuje, jer vi svirate bolje od njih i mislite da ste bolji.. Posebno danas, tokom mog života situacija se još i pogoršala. Površnost se povećala. Ono što sam želeo jeste da pričam o ideji promena. Kelsi mora da promeni način na koji izgleda iako oseća da to ne želi, jer je na neki način i to „prodaja“ i ugrožava njen integritet. Međutim, ona je voljna da to uradi zato što želi da zaradi novac. I tako svet funkcioniše, tera te da praviš male kompromise kroz ceo život. Na kraju, ako želiš da zaradiš, moraš to da uradiš – zaključio je Voker.

Ova komedija kroz sebe provlači i tabu teme i preispituje granice toga koliko je daleko umetnik spreman da ode zarad umetnosti.

– Neki ljudi su mi rekli da je film otišao malo previše daleko za njihov ukus, ali to sve zavisi od osobe do osobe.. Den, koga glumi Josh Caras, je lik koji želi da bude mračniji, da njegova umetnost bude mračnija, i on pokušava na svaki mogući način to da izvede, kroz heroin ili nešto drugo, ali na kraju shvata da on već jeste mračan, samo nema težak život – pojasnio je reditelj.

Još jedna zanimljivost u filmu je to što se Voker trudio da prikaže što manje umetnikih dela, jer mrzi kada se u art filmovima prikažu ljudi koji gledaju u sliku i govore koliko je veličanstvena, a onda kada vidite sliku pomislite, pa i nije nešto.

– Sve je to stvar ukusa i zato sam pokušao da prikažem što manje umetničkih slika, koliko god je to bilo moguće – kazao je Voker.