Goruća pitanja kulturne scene u umetničkoj česnici: 60. Oktobarski salon – Šta ostaje?

Performans „Obrok“ je osmislio umetnički duo Lusi i Horhe Orta kao poziv na zajednički obed i povod za otvoreni razgovor o gorućim problemima sa kojima se suočavaju umetnici.

„Obrok“ je prvi put izveden 1997. godine, a u Beogradu smo juče mogli premijerno da vidimo 47. čin njegovog izvođenja, koji se, kako je najavljeno, može razumeti i kao forma mirnog protesta sa idejom da „sesti za isti sto, podeliti hleb i hranu” može biti način da se skrene pozornost na probleme sa kojima se suočavaju kulturni radnici u našoj zemlji.

Na ručak je pozvano 200 učesnika iz različitih umetničkih udruženja, institucija, kolektiva, predstavnika Grada, Ministarstva, medija iz Srbije i inostranstva i, po gužvi koja je naglo nastala oko 14 sati, reklo bi se da su svi pozvani došli.

Međutim, ako se pažljivije pogleda struktura učesnika, najviše je tu bilo umetnika, kustosa, radnika u kulturi i predstavnika medija, uz retke izuzetke drugih javnih ličnosti kao što su ambasador Velike Britanije u Srbiji Edvard Ferguson i poslanik ZLF u Skupštini Srbije Dobrica Veselinović.

Uglavnom, svi su se rasporedili pored onih koje poznaju ili s kim su već došli na „Obrok“ – umetnici s umetnicima, novinari s novinarima, ekipa iz Remonta u svom „ćošku“ i tako dalje.

Lusi Orta pozdravila je sve prisutne i rekla da obratimo pažnju na pitanja koja se nalaze na nastolnjaku, a kada je počeo da se lomi hleb kao česnica tamo su učesnike obeda dočekali zamotuljci u foliji na kojima je bilo još pitanja.

Kako su nas prethodno i uputili – ko izvuče pitanje pročita ga naglas.

Vaša reporterka izvukla je papirić na kome je bilo njih nekoliko: „Kako umetnost može da utiče na projekte komercijalnog preuređenja?; Kako umetnost može da pasivne posmatrače pretvori u aktivne učesnike u preoblikovanju fizičkog i društvenog okruženja?; Da li umetnost zaista može da osnaži zajednice da one ponovo podignu svoj glas u procesu razvoja grada?“

Ni na jedno od ovih pitanja nismo odgovorili, jer su nam se učinila previše komplikovana, pa smo posegnuli za papirićem sa pitanjima iz komšiluka za koje smo odmah zaključili da su mnogo bolje sročena a jedno od njih je bilo: „Koju vrstu strukture bi trebalo formirati kako bismo mogli da uspostavimo partnerstva između javnog i pivatnog sektora od kojih bi korist imala umetnička zajednica?“

Nije da se ragovor rasplamsao, starije kolege su se prisetile SIZ-a -Samoupravno interesnih zajednica kao jedne zanimljive strukture, a poteglo se i pitanje oslobađanja od poreza za one koje pomažu umetnost.

Umetnica Nina Ivanović ispričala je za Danas da se ona zajedno sa svojim kolegama Lidijom Delić, Marijom Šević i Nemanjom Nikolićem u okviru grupnog projekta bavi nedostatkom umetničkog prostora.

„Naše intervencije se osvrću uglavnom na boravak u zgradi Jugošpeda. Ja ću prikazati video rad i crteže koji su predstavljeni na bilbordima na raznim lokacijama u gradu. Na bilbordima su crteži BIGZ-a i Jugošpeda. To su prethodna mesta na kojima sam ranije iznajmljivala prostore za rad koji su smešteni na oblacima. To je poetična varijanta pitanja ‘gde smo sada?’ s obzirom na to da izlazimo iz tih prostora, da nemamo neku novu lokaciju, tako da to deluje kao neko izmišljeno mesto. Pored crteža je natpis ‘Gde su sada naši prostori za rad?'“, objasnila je Nina, dodajući da je to i poziv našim sugrađanima da osveste sa kojim problemima se susreću a ne bi li našli neko rešenje sa Gradom ili prosto osvestili ovo kao problem.

Nina će s kolegama u okviru 60. Oktobarskog salona imati izložbu na Cvetnom trgu.

Utom, stiže i čorba, salata, ali je vaša reporterka da bi stigla makar nešto da zabeleži morala nazad.

Sa sobom je mogla da ponese salvetu koju su za ovu priliku, na belom platnu štampale Nepraktične žene i crvenim slovima ispisale slogan 60. Oktobarskog salona – Šta ostaje?

Što se tiče salvete ona ostaje u sigurnim rukama ali šta je sa ostalim pitanjima i da li se u nastavku obeda do nekih opservacija došlo možda saznamo tokom trajanja ovogodišnjeg „Oktobarca“, koji takođe nema svoj izlagački prostor.

Za Remont koji se posle 25 godina gasi već znate, a koliko je zapravo gladnih u ovoj zemlji mogli smo da saznamo juče i na licu mesta pre početka samog performansa „Obrok“ iz žudnih očiju mnogih sugrađana koji su prolazili Knez Mihailovom ulicom.

Šta ostaje – stvarno retoričko pitanje.

Tragom diktature

Performans „Obrok“ je deo selekcije kustoskog para Lorenco Balbi i Dobrila Denegri i njihove koncepcije Trag. Zajednički obrok je povod za otvoreni razgovor o kulturnoj politici, mogućim strategijama za dobijanje više prostora za rad umetnika, povezivanju različitih sektora, značajnijem učešću predstavnika umetničke zajednice u urbanističkom planiranju i pravima na grad. Ukratko, perfromans je inspirisan tekstovima jednog od članova grupe Orta, Horhe Orte, koje je zapisivao u periodu od 1973. do 1978. godine, opisujući realnost sa kojom su se umetnici suočavali tokom diktature u Argentini. Pitanja su po prvi put odštampana na tkaninama i to u posebnoj tehnici derrame – koja na španskom označava protok, izlivanje, curenje – simbolički nagoveštavajući da stvari izmiču kontroli i da su okolnosti u kojima živimo i radimo teške. Nakon obroka, pored jedinstvenog iskustva, ostaju vam salvete sa posebnim pitanjem koje su za ovu priliku izradile NEpraktične žene.