Gotovo slavna

 Posle nekoliko masterklasova u Berlinu, gde je njen talenat, očigledno, bio brzo prepoznat, u Nemačkoj državnoj operi debitovala je 1936. ulogom Nede u Leonkavalovim „Pajacima“. Nedugo zatim, dramski sopran Danica Ilić počela se isticati kao zvezda Bečke državne opere i naročita miljenica tamošnje zahtevne publike. Njena karijera, međutim, ne stiže da se zahukta – ubrzo je počeo Drugi rat, i Ilićeva je, napustivši pozornicu, počela da se politički angažuje u austrijskoj ilegali.

Neobična priča o hrabrosti jedne mlade operske dive kaže da je Danica sa sestrom Radom preuzela na sebe brigu o Kurtu Glauberu, izvesnom bečkom advokatu koji je potajno radio kao britanski obaveštajac, pošto mu je avion bio pogođen nad Austrijom u misiji otkrivanja nacističkih podzemnih fabrika, i krila ga u svom stanu gotovo pola godine. Jednog januarskog dana 1945. Glauber je izašao u šetnju iz koje se nije vratio, a iste noći po Danicu i njenu sestru dolazi Gestapo, sprovodi ih na saslušanje, a zatim u koncentracioni logor, gde bi verovatno ubrzo bile pogubljene da Beč nije pao. Posle rata, prepričavaće se jedan bizaran detalj iz logorskog života sestara Ilić. Rada je jednom prilikom zamolila stražara da im dostavi lek za Daničin laringitis. Na objašnjenje da je Danica operska pevačica, stražar je arogantno odmahnuo: ona ionako više neće pevati.

Posle burnog ratnog i poratnog iskustva, Danica Ilić se vraća svome pozivu. Još jedan fascinantan podatak o ovoj divi kaže da je ona, samo šest nedelja po oslobođenju iz logora, izvela trijumfalan povratak na scenu Bečke državne opere, igrajući krhku japansku gejšu Čo Čo San – Madam Baterflaj u istoimenoj Pučinijevoj operi, uz ovacije koje su, kako javlja štampa, bile još glasnije nego inače.

U svojoj 33. godini Danica Ilić je, menjajući čuvenu Zinku Milanov, debitovala u Metropoliten operi u Njujorku, ulogom Dezdemone u Verdijevom „Otelu“. U toku svega dve sezone, koliko je trajao njen angažman u ovoj operskoj kući, izvodiće verdijanske uloge Leonore („Trubadur“), Amelije („Bal pod maskama“), Aide iz istoimenog dela, i Đokonde Ponkijelija. U veb arhivi Metropolitena postoji ukupno 26 unosa o njenim nastupima u toku 1947. i 1948. godine.

Tokom marta i aprila 1947. u američkoj štampi mogli su se čitati brojni osvrti na nastupe gospođice Ilić, novog lica na operskim scenama Njujorka, Bostona, Los Anđelesa, Čikaga. Opšti je sud da se radi o velikom, svežem i bogatom glasu, zavidnoj (iako ne potpuno ujednačenoj) tehničkoj spremi, ali nedovoljno upečatljivoj glumi i pomalo nezgrapnoj fizičkoj pojavi. U opreznim i rezervisanim kritičkim krugovima, pored hvale, oseća se i iščekivanje, da se vidi kako će se Danica pokazati u širem spektru uloga.

U novembru iste godine, posle otvaranja nove sezone Metropolitena, na kome je Danica Ilić nastupila kao Amelija u Verdijevom „Balu pod maskama“, operski kritičar Njujork Tajmsa komentariše: „Jedna pevačica pokazala je više temperamenta od svih ostalih zajedno, kao i posedovanje impozantnog glasa. Ali često ga je koristila loše. Mislimo na Danicu Ilić, Ameliju. Ona je, izgleda, vrlo neujednačena izvođačica, koja može pevati izvanredno jedne večeri, a osrednje već sledeće večeri – ili sledećeg trenutka.“

Svoju američku karijeru Danica Ilić je okončala posle nešto više od godinu dana stalnog angažmana, potpunim debaklom na izvođenju „Aide“, kada je, tvrde očevici, pored nestabilnog zdravstvenog stanja, bila i psihički rastrojena (što je, šuškalo se, za nju bio čest problem u tom periodu), pa joj je glas na visokom C u ariji „O patria mia“ pukao. Za sledeći čin dobila je zamenu. Posle ovog teškog, odsudnog iskustva, Ilićeva se vraća u Evropu. Još nekoliko turneja po Čehoslovačkoj, Italiji i Austriji, Južnoj Africi, i njen javni život operske dive tone u senku. Posle jednog resitala u Njujorku 1955. na kome je, uz topli doček publike koja ju je i dalje pamtila, izvela solo pesme, među kojima su se pored Bramsa, Šuberta, Volfa našli i radovi Petra Konjovića i Jakova Gotovca, i jednog kratkog nastupa u Los Anđelesu 1957, više nikakvih vesti o njoj nemamo. Izgleda da je, povukavši se iz javnosti, vodila potpuno osamljen život u svom stanu u Beču. Tamo je i umrla početkom 1965, nešto malo pre svog 51. rođendana, ne dočekavši da se njeno ime dostojno pomene u Srbiji.

Da u svetu Danica Ilić ni danas nije zaboravljena, svedoči opsežan tekst o njoj objavljen u oktobru 2011. u časopisu Opera Njuz, mesečnoj publikaciji Metropolitena, pod odmerenim naslovom „Gotovo slavna“. Autor teksta Robert Kroun, nakon pregleda njujorške epohe srpske pevačice, zaključuje da se radi o enigmatičnoj pojavi, jednoj od onih figura koje, uprkos jedinstvenom talentu, iz nekih drugih, neobjašnjivih razloga nisu uspele da dosegnu sjaj najpoznatijih izvođača 20. veka.

Mi, u njenoj zemlji, pola veka kasnije, i dalje nismo dočekali jednu elementarnu stvar: da za njeno ime čujemo, da doznamo išta, ili više nego išta o njenom životu, da njeno izvođaštvo proučimo i damo mu priliku da konačno pripadne i našoj operskoj tradiciji, nedovoljno bogatoj da bi ovakve pojave nastavila da previđa.

Među najdarovitijima u Metropolitenu

U Njujork Tajmsu, 6. aprila 1947, posle drugog njenog nastupa u Metropolitenu, čitamo impresiju iz pera uglednog muzičkog kritičara toga vremena, Noela Štrausa: „Sve što je otpevala može se pohvaliti, ali vrhunac ovog uzbudljivog izvođenja postignut je u trećem činu. Teška, markantna arija ‘D’amor sull’ ali rose’ izvedena je sa pomena vrednom fleksibilnošću i savršenstvom u detaljima, sa odzvanjajućim visokim Des na vrhuncu, i najosetljivije prilagođenom projekcijom složene završne fraze. Punoća niskih tonova u moćno otpevanom ‘Miserere’, i bogatstvo nijansi u završnom duetu istog čina, potvrdili su izvanredan opseg vokalnih sposobnosti kojima ova umetnica raspolaže. Prva arija prvog čina, iako nešto ispod odličnog nivoa svih ostalih, izložena je okretno, i prava je retkost da Leonorina muzika u finalu drugog čina bude tako veličanstveno sveobuhvatna. Gospođica Ilić je glumila sa dopadljivom jednostavnošću i iskrenošću, pokazavši se i time, pored vokalnih kvaliteta, kao jedan od najdarovitijih članova kompanije Metropoliten.“