Grad slobode i kulture

Nije mogla u Zrenjaninu, gde je Grubački dve decenije organizovao jedinstveno Zeleno zvono, ili Novom Sadu – prestonici evropske kulture 2021, za koji je ovde rečeno da glavnu reč vode mafijaški krugovi. Ni u Beogradu, prestonici Srbije sa sedištima nacionalnih institucija. To je, pre svega, zbog tradicije i kulture Šapca, počev od podsećanja na Jevremovo doba brojnih prvina u Srbiji. Ta kulturna tradicija uslovila je i političku, tako da je Šabac jedini grad gde nije na vlasti SNS, sa svojim retrogradnim vrednostima.

Ovde stranačke centrale nisu krojile kapu lokalnim ograncima. Nakon izbora 2012. godine tadašnja Demokratska stranka (DS) i Ujedinjeni regioni Srbije (URS) nisu poklekli pred pritiscima rukovodstva iz Beograda. Formirane su stranke Zajedno za Srbiju, odnosno pokret Zapadna Srbija, pa su na lokalnim izborima ove dve političke grupacije predvodile široku demokratsku koaliciju i onda gradsku vlast.

KULTURA KAO PRIORITET

Bitan osnov te slobode je kultura. Ovde se iz budžeta izdvaja sedam odsto za kulturu, deset puta više od drugih, pa i države. Tako se u Šapcu odvija pozorišni festival „Pozorišno proleće“, sa najboljim predstavama u jednoj kalendarskoj godini. O vrednostima dovoljno govori što je pre dve godine predstava „Na Drini ćuprija“ u režiji Kokana Mladenovića proglašena za najbolju, što je na nepojmljiv način devastirano odlukom žirija Sterijinog pozorja da se ne dodele nagrade na tom najstarijem festivalu.

Šabac se pokazao kao otvoreni grad pa je Beograđanka Milena Minja Bogavac, najmlađa među dobitnicima/cama priznanja Sterijinog pozorja, izabrana za direktorku Šabačkog pozorišta, a Nela Tonković, upravnica galerije iz Subotice, za direktoricu Narodnog muzeja.

Fondacija „Vinaver“, u spomen na najevropskijeg srpskog intelektualca, izdavač je Sabranih dela Radomira Konstantinovića. S pravom, jer je baš autor „Filozofije palanke“ zatočnik borbe protiv zatvaranja, palanačkog mentaliteta i primitivizma. Biblioteka šabačka ima 16.000 članova i po tome je na evropskom proseku. I dok se Beograd guši u poplavi kiča, rušenja arhitektonskog i kulturnog nasleđa, arhitekta Dragoljub Bakić kaže da je Šabac čudo i trebalo bi da bude prestonica Srbije.

Najbanalniji primer koji je spomenuo jeste da se sadržaj iz čak tri stotine kanalizacionih cevi direktno uliva u Savu i Dunav, što je civilizacijski nonsens. Suprotno tome, u Šapcu radi postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, ovde se komunalni otpad prikuplja sa cele teritorije Grada.

I dok se u prestonici dešavaju „neimarska čuda“ sa trgovima, ulicama, Kalemegdanom, ovde je urbanizam po meri građana. Doduše, nije to oduvek bilo, jer su, na primer, do pre pet godina ovde glavnu reč vodile arhitektkinje iz Beograda, pa su tako planirale da se na Gradskom trgu podigne dvospratnica, na samo nekoliko metara od hotela „Sloboda“. Građani su sakupili hiljadu potpisa protiv toga, a nisu dali ni da se izgradi spalionica hemijskog otpada.

Urbanističku politiku vode mlade arhitekte iz Šapca, izgrađen je pravi gradski trg otvoren za sve, a najlepše od svega – na njemu se deca igraju. U toku je izgradnja Savaparka na 300 hektara, koji će imati i značajnu ekološku funkciju. I po mišljenju Vesne Lalić, magistarke sa njujorške Kolumbije, Šabac je u urbanizmu pravi primer jer se o svemu pitaju građani.

EKONOMSKA OSNOVA

Naravno, u Šapcu je začeta istinska decentralizacija i istinska samouprava, jer se građani na referendumu izjašnjavaju o najznačajnijim projektima u svojoj sredini. To je praksa u Švajcarskoj, kao i u drugim zemljama razvijene demokratije. Mnogo toga ovakvog ne bi bilo u Šapcu bez snažnog ekonomskog uporišta. U Šapcu je najveća industrijska zona u Srbiji na 600 hektara, od čega 200 hektara je u tzv. slobodnoj zoni.

Potvrda dobre ekonomske politike da je ovde došao japanski „Jazaki“, iako su republičke vlasti na svaki način to opstruirale i usmeravale ovu investiciju u Kruševac. Kako su predstavnici firme rekli – sve što je dogovoreno to je i gradska vlast i poštovala, pa nije ni čudo što ove godine svoje pogone otvara 15 novih firmi.

Priznanja, naravno, stižu sa strane, tako da je „Fajnenšal tajms“ uvrstio Šabac u deset top destinacija. I sva ova dostignuća postignuta su uz veliki pritisak i zlonamernu politiku republičkih vlasti. Država duguje gradu 30 miliona evra, a poređenja radi, što je u domenu pitanja za korupciju, drugim gradovima i opštinama se bez ikakvog kriterijuma iz famoznih budžetskih rezervi dodeljuju na stotine miliona dinara.

Ono što je nesporno, Šabac jeste da se može uporediti sa svakim gradom u Srbiji, pa čak i sa drugim evropskim gradovima slične veličine. A naravno, najviše je prepoznatljiv po slobodarskom duhu. Nažalost, u Srbiji, siromašnoj, ojađenoj, na dnu svetske i evropske lestvice po građanskim slobodama i razvoju.