Gradimir Smuđa: Srbija je Divlji zapad gde je lepo vaspitanje sramota

Reč je o ilustrativnoj analizi naše stvarnosti u kojoj su akteri, kako Smuđa kaže, „dobri kauboji“. Glavni junak je šerif, arhitekta Dragoljub Bakić, kome je Smuđa posvetio i poklonio ovaj svoj rad. Njih dvojica se pre toga nisu znali, spojio ih je karikaturista Dušan Petričić. Sada razmenjuju mejlove.

Smuđa skoro tri decenije živi u Italiji, tačnije u Toskani, kraj Firence, u gradu Luka, za koji pričaju da je čudesno lep mada je naš autor, kako sam kaže, „dušom i nerviranjem svakodnevno u Srbiji“. Tražeći njegov kontakt kako bih napravila priču o „Crvenom salunu“, koji po temi odudara od svega što je dosad radio i raspitujući se usput o Smuđi čula sam samo reči hvale. To naravno nije bio nikakav garant da ću i sama uspostaviti sa njim dobru komunikaciju. Da je virtuoz u likovnom smislu je poznato, a to što o njemu pozitivno govore prijatelji je očekivano i subjektivno. Međutim, da ću kroz ovaj intervju iz mejla u mejl saznavati šta se priča u salunu i kako oživljava jedan western strip bila je neočekivana privilegija. A tačno je i sve ono što o Smuđi rekoše njegovi prijatelji.

* Živite dugo u Italiji. Kako vam izgleda domovina s distance, slušate li vesti iz Srbije?

– Meni su noge i dobar deo tela u Toskani, ali su mi duša i glava sa nervnim sistemom u Srbiji. Kao i vi, sa nevericom doživljavam sve što se dešava. Kao neki intenzivni ružni san koji nikako da prođe. Redovno gledam N1 Dnevnik na Youtubu, emisiju „Utisak nedelje“ i gotovo sve političke emisije. List „Danas“ čitam na internetu i, osim sarme, sve mi je nadohvat.

* Kako ste odlučili da nacrtate „Saloon Samoodbrana“, da li je ovaj akvarel-portret rezultat nečeg što se iznutra dugo gomilalo u vama ili je postojao konkretan okidač?

– Sasvim spontano i iz znatiželje. Dopisujući se sa Duškom Petričićem, poslao sam mu i jednu skicu na kojoj su on i Dragoljub Bakić u prvom planu, kao kauboji koji ulaze u salun. Dule je sjajno reagovao i rekao da će mejlom crtež proslediti šerifu Dragoljubu u Višnjičku banju… Reakcija je bila ista. Meni je bilo posebno drago da im se „crtež u pokušaju“ toliko dopao. Odgovorio sam da je to bila samo jedna nevešta skica na lošem papiru i da bih pokušao na istu temu nacrtati nešto kvalitetnije. Ukoliko se novi crtež Dragoljubu svidi, ja bih mu ga vrlo rado poklonio. Tako je krenulo, od jedne kolektivne fotografije članova „Samoodbrane“ iz nekog restorana, posle nekog protestnog mitinga.

Dakle, znatiželja je bila taj inicijalni okidač, a i da se mojim novim radom ne obrukam pred vrhunskim majstorima arhitekture i karikature. Hteo sam da uradim nešto mimo svih njihovih očekivanja. Imao sam ogromnu tremu pre nego što sam Dušku pokazao rad. Nisam ni mogao pretpostaviti da će „Saloon“ izazvati takvu reakciju pozitivne energije i ovakav publicitet.

* Zašto ste odlučili da se sve dešava u prošlosti, na Divljem zapadu, i zašto ste salun naselili s ovih petnaestak aktera, po kom kriterijumu ste ih birali?

– Srbija je Eldorado za belosvetske lupeže i Divlji zapad gde je lepo vaspitanje sramota. Umesto da na poternicama i u zatvorima budu gangsteri, žigošu se poštene sudije i novinari, žigošu se lekari, kao doktor Rade Panić i profesor doktor Zoran Radovanović, svi koji govore i ukazuju na stravičnu istinu. Aca – vrhovni nebeski šerif, svakodnevno krši zakon, kocka se tuđom imovinom, vara, otima i preti, dere se na narod kao da je njegova žigosana stoka. Dakle, svi živimo u prošlosti i svi smo taoci jedne iste bande. „Saloon Samoodbrana“ je crvene boje, a mnogi dobri kauboji nažalost nisu na crtežu, zbog prostora. Posle Draže Petrovića birao sam kauboje manjeg gabarita, da ih stane više. Biće ih više i neće biti kauboji, na Trgu republike, u nekoj novoj epskoj sceni. U pobuni na beogradske dahije.

* Kako ste junacima saluna dodeljivali uloge u sceni? Recimo, vaše kolege Petričić i Koraks se drže zajedno. Naivno i mirno sede, kao iskusni pokeraši vešto kriju svoje adute, reditelj Goran Marković jaše magarca u kome prepoznajemo lik reditelja Emira Kusturice. Otkud ova kombinacija i kako su vas akteri inspirisali da ih prikažete tako kako ste ih prikazali?

– To je vrlo interesantno pitanje oko procesa stvaranja. Raspodela mesta više je ličila na šahovsku tablu sa puno „jakih“ figura! Na prvoj skici Dule Petričić je stajao za šankom, bliže Mići Ćulibrku, koji mu brani leđa. U pravu ste, Koraks je miran kao Boža zvani Pub, ali samo iznad stola, do pola. Ispod je vrlo eksplozivan igrač i kraj njega (na skici) kibicovao je situaciju Draža Petrović, što je prirodno. Kako je Draža po konstituciji malo više XXXL, zauzimao je priličan prostor, bar za dvojicu-trojicu kauboja… Premestio sam ga kao pozadinca, da u Saloon ulazi kao komandos. Goran Marković je prvobitno bio zamišljen kao (Sergio Leone) režiser cele scene i na skici bio je u prvom planu, u režiserskoj stolici. Kako se baš u to vreme „uneredio Nemanja“, napravio sam rokadu i potez na G6. Tako da je Goran Marković na tovaru i sasvim vidnom mestu. Ova scena nije mogla da prođe bez jedne večne duše od čoveka, Josifa Tatića, sjajnog Taleta. Njegov dobri duh bio je prvi na „Smuđler listi“. Iz vrlo pouzdanih izvora saznao sam da Miodrag Majić sjajno svira klavir i nije bilo dileme ko će svirati sa Nikolom Čuturilom. Meksičku nacionalnu manjinu zastupa El Kojo(t)… Dakle, svi su tu osim žena? Delikatno pitanje na koje nemam odgovor, možda zbog pogrešne konotacije na barske dame. Ovaj uslovni propust popraviću na Trgu republike.

* Čini mi se da ovaj rad ne odudara stilski od onoga što inače radite (virtuozni crtež, bogatstvo detalja, sjajni portreti i maštovite scene koje su samo u stripu i karikaturi moguće), ali je tema drugačija. Slažete li se sa tim ili bi i ovaj vaš rad mogao biti deo nekog bukvara alternativne istorije odbrane Beograda ili knjige o tome kako se kalila samoodbrana u Srbiji?

– Poštujem zanat, u umetnosti ta reč je prezrena kod onih koji ga nemaju. Svod Sikstinske kapele oslikao je jedan vanserijski zanatlija. Od pojave majstor Mikelanđela i Leonarda započinje „koncept umetnosti“ i umetnika kao usamljene jedinke i intelektualca. To ne znači da umetnost nije postojala pre njih. Bukvar istorije slikarstva je u bazi i umeće zanata. Za razliku od realnog života, u ilustraciji, karikaturi, stripu, filmu, u fantaziji sve je moguće. Probaću samoironično da odgovorim na drugi deo vašeg pitanja… Ovaj moj rad doživljavam kao mali i beznačajan pokušaj u odnosu na sve ovo što su do sada uradile na profesionalnom planu kolege, na prvom mestu Predrag Koraksić i Dušan Petričić… Pa Tošo Borković, Marko Somborac, Jugoslav Vlahović… Sebe doživljavam kao onog italijanskog partizana iz pesme „Bella Ciao“, koji je 1945. krenuo u partizane. Kako medijski rat u Srbiji nije gotov, računam da nisam zakasnio za bar neki podvig, pa makar bio u samoodbrani.

* Vratimo se sceni u salunu u kome je centralna figura arhitekta, odnosno šerif Dragoljub Bakić. Njemu ste poklonili ovaj akvarel, a glavni je protagonista i vašeg novog rada. On vas ipak najviše inspiriše. Zašto?

– Studirao sam od 1977. do 1982. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i dobro se sećam tih vremena i ostvarenja uvaženih arhitekata Ljiljane i Dragoljuba Bakića. Znam koliko su poštovani i danas među kolegama stare Jugoslavije, priznati u Evropi i svetu. Verujem da ovo divljanje građevinske mafije, devastiranje Beograda i svih gradskih funkcija najteže pada Ljiljani i Dragoljubu. Oni su svesni svih katastrofalnih posledica.

Bivši milicioner i secikesa sa nipodaštavanjem govori o arhitekti Dragoljubu Bakiću. Ta zakrpa na gaćama Ace Srbina morala bi da zna da je Dragoljub savest i prirodna zamena za Duška Radovića. Neko ko brine, ko se buni, neko ko voli svoj grad.

* Za razliku od stvarnosti u kojoj su mediji prezasićeni licem predsednika i njemu bliskih saradnika u vašem salunu su oni skoro nevidljivi.

– Na početku svoje briljantne karijere mlađani Aleksandar Vučić mi je izgledao kao vođa Hitlersjugend odreda iz Jakobsfelda („Salaša u Malom ritu“). Postrojavao je svoje, besno se drao na njih, cinkario ih kod Oberlajhnanta Šešelja, određivao ko će na smotri dizati zastavu sa mrtvačkom glavom. Njegov munjeviti uspeh do najvećeg vođe dokaz je da su poslušne sluge gotovo uvek zli gospodari. Njegov kreator, iz čijeg se šinjela ispilio, govorio je da je karakter koji gazi po leševima. Imamo predsednika koji se hvali da ga je baba učila da mrzi Muslimane. A laže čim zine i zapravo poručuje: „Lažemo! Pa štaaaaa? Lažemo i krademo, i šta nam možete?!…“ Zato su njegovi rotvajleri i on manjina u Saloonu dobrih kauboja, negde u donjem delu, pod stolom, gde je pušenje dozvoljeno.

* Da ima balona sa tekstom u ovom kadru šta bi izgovorio šerif ili neki drugi akter?

– Vaše pitanje je vrlo inspirativno i probaću sleva nadesno da budem scenarista western-stripa:

El Profesor Dr Zoran Radovanović: „Pale su maske, Konokio! Ostaćeš upamćen kao drrrvena marioneta!“

Dušan Teodorović: „Doktor Mali, akademski overen!“

Kanadski rakun: „Very danger did canadian ranger!“

Rale Milenković: „Kauboji, Kauboji! Naši dani dolaze!“

Milan Ćulibrk (na prvoj liniji odbrane šanka): – „Da nije naleteo na moj metak, ni ja ga ne bih pogodio!“

Josif Tatić, Tale (dobri duh iz slike): „Tasovaaaljigoo jedna! Zar je potrebno da te premlatim, da ti pokažem koliko te ne volem!?!?“

Narator: „Draža rendžer upada kroz pendžer! Penzionisani kauboj Dejan Mijač na to reaguje – Stiže Draža, počinje makljaža!“

Meksikanac Teofilos El Pančos: „Na Saloona ulazu jaše Goran na pegazu.“

Nikola Čuturilo „Los Čuturilos-blues“: – „Od vođe do vođe, narod se međusobno glođe, da mu vreme brže prođe…“

Miodrag Majić: „Apelujem, ne pucajte u pijanistu!“

Jovo Bakić: „Uvek levi i uz duge cevi!“

Nikola El Kojo: „Skupo ću prodati svoju kožu!“

Šerif Dragoljub Bakić: „Tako mi moje šerifske značke, lopovski režim leteće naglavačke! The End… Very happy!!!“

Dragoljub Bakić: Postali smo prijatelji

Arhitekta Dragoljub Bakić kaže za Danas da ga je akvarel-portret „Saloon Samoodbrana“, koji mu je Smuđa poklonio, mnogo obradovao, da prethodno nije poznavao svog darodavca, a da su sada preko mejla u kontaktu.

– Ma, jako me je obradovalo i postali smo prijatelji. Sad izmenjamo mejlove. Ja ga pre nisam poznavao. Smuđa je dobar prijatelj s Petričićem i davno je bilo kad je otišao u Italiju, ali vrlo prati šta se ovde zbiva i nešto mene posebno ceni. Prati sve što pričam i kako se borim za Beograd i urbanizam, tako da je on zbog toga mene nacrtao kao kauboja – kaže raspoloženo Dragoljub Bakić dodajući da je od Smuđe u međuvremenu stiglo još ilustracija.

– Sad mi je poslao jednu gde sam na konju sa topuzom kao Kraljević Marko. To mu je, u stvari, skica za novu ilustraciju u kojoj će proscenijum biti Trg republike na kome se ja kao nešto nosim sa zamenikom gradonačelnika Beograda i ostalim društvom. Smuđa će to tek da naslika. On je veliki crtač – ističe Bakić. On dodaje da mu veoma znači što je ovaj vrhunski autor izabrao baš njega da mu posveti rad.

– Imponuje mi što je baš mene izabrao, a naročito i zbog društva u kome se nalazim. Ja mislim da su svi prepoznatljivi. Jedino su možda malo nejasni ovi što su na zidu, a čini mi se da su to ovi SNS likovi – zaključuje Dragoljub Bakić.

Omaž delu opozicione scene

Karikaturista Dušan Petričić, prijatelj Gradimira Smuđe, kaže za Danas da je on njegov jedinstven talenat uočio još pre mnogo godina, dok je vodio konkurs za nagradu „Pjer“ za karikaturu.

– Smuđa je jedan talentovani Novosađanin koji je završio Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu kod Bogdana Kršića, kao i ja dosta godina pre njega. Upoznao sam ga dok sam svojevremeno vodio konkurs za nagradu „Pjer“. Te portretne karikature koje je Smuđa ponudio tada, u svojoj mladosti, bile su sjajne. Imao je izuzetan, rekao bih, urođen osećaj za crtež, za anatomiju, pokret. Zaista je bio jedan, onako, vanserijski talenat – kaže Petričić, podsećajući da se Smuđa mnogo godina kasnije opredelio za strip crtanje i da je otišao da živi u Italiju. On napominje da je oduvek zavideo Smuđi što je svoj profesionalan život posvetio velikanima likovne umetnosti.

– Pored toga što je vrstan majstor i crtač, nešto na čemu mu beskrajno zavidim jeste to što je ceo svoj život posvetio crtanju stripova i obradi detalja iz života velikih umetnika. Opredelio se da mu veliki slikari iz istorije umetnosti budu motiv i tema rada, a rezultat je fantastična knjiga koju je objavio, „Nit umetnosti“, koja je faktički istorija likovne umetnosti kroz strip. Zavidim mu što je svoj rad vezao za nešto što je oduvek bio moj san, a to je umetnost. Ja sam se, eto, poslednjih godina opredelio da se svakodnevno bavim likovima kao što su Vučić, Vulin, Brnabićka… Čovek se iz jedne divne sredine kao što je Toskana bavi velikanima likovne umetnosti – konstatuje Petričić.

On skreće pažnju da ta vrsta komfora nije učinila Smuđu ravnodušnim prema događajima u zemlji iz koje je potekao.

– Sedeći tamo, on ne propušta da bude u kontaktu sa događanjima u Srbiji i očigledno je da preko interneta i ostalih medija prati ovdašnja politička zbivanja. Poznati su mu akteri i na strani vlasti i na strani opozicije. Tako je odlučio da svoj rad posveti akterima opozicione scene, a pre svega jednom čoveku, Dragoljubu Bakiću, arhitekti kome se on posebno divi i koji je na neki način njegov junak. Napravio je predivan crtež bogat detaljima, smestio je tu nas petnaestak koji smo svojevremeno bili u onome što se zvalo Samoodbrana. Tu su bili ljudi iz raznih profesija: Dragoljub Bakić, Dušan Teodorović, Koraks, Nikola Kojo i taj crtež je njegov omaž delu opozicione scene – zaključuje Dušan Petričić.