Foto: Branko MarkovićU mojim kalendarima već osamnaest godina kraj svakog juna obeležen je sa barem četiri crvena slova, koliko mi je potrebno za druženje u Kikindi i Beogradu s piscima kratkih priča iz celog sveta na festivalu Kikinda short.
Nekada, u ona mračna žuta vremena, i bukvalno celog sveta, od Australije do Kanade, najviše Evropljana naravno, ali pamtim i devojku iz Sirije, Izraelca, Marokanku, Rusa i Ukrajinku…
Istina, troškove najdužih putovanja plaćale su njihove institucije kulture, toliko malena Srbija nikada nije mogla i/ili htela, ali je sve ostalo pokrivano iz domaćih fondova.
To ostalo bilo je skromno i nikome nije smetalo.
Isprva bismo boravili dve noći u hotelu „Narvik“, koji se polako pred nama raspadao.
Poslednji put 2011. kada su majstori već uveliko ušli u objekat i dopola ga razvalili, zvanično je već preko pola godine bio zatvoren.
Bilo nam je namešteno desetak dvokrevetnih soba do kojih smo preskakali preko gomila šuta, cimeri su po običaju izvlačeni lutrijom da bismo se bolje upoznali, a osposobljen je i restoran na prvom spratu.
Još prvog dana shvatili smo da nam portir za improvizovanim pultom u nekadašnjem holu – služi i večeru!
Možda je i kuva?!
Da bi nam na kraju ostavio ključ čitavog hotela i broj telefona vlasnika ako nešto krene naopako.
Za mene je to jedna od najuzbudljivijih noći, ne u Kikindi, nego u životu.
Negde u mračnoj razvalini odjednom se začuo zvuk klavira.
Neko je svirao Kita Džereta.
Vrata soba su počela da se otvaraju jedna po jedna i krenuli smo tragom zvuka, osvetljavajući put upaljačima.
Neki već u pižamama, šta ima veze, naši smo, pisci, upoznali smo se tog dana.
Svirala je, pokazalo se, mala Grkinja, Kalia, koja je spoplićući se po mraku naletela na koncertni klavir čiji je gornji poklopac bio zatrpan šutom i nije odolela.
Smestila se na dve prazne gajbice za pivo i čudesno svirala, mrak je razbijala jedino svetlost ulične lampe zamućena prašinčinom na staklu.
Posedali smo kud koji, začarani u tom postapokaliptičnom prizoru.
Kasnije je još neko seo za klavijaturu…
Sledeće godine smo se preselili u đački dom na kraju grada, prazan jer su srednjoškolci već bili na raspustu.
Kreveti na sprat, ali prečišćena voda, neka evropska donacija, i veliko travnato dvorište samo za nas, noći su i tog leta bile paklene.
Podsećam, to je 2012, kada je Srbiju već zahvatalo opšte blagostanje, i ne pušta, pa je i naša literarna družina sve brže, jače i bolje počela da se sužava od sveta, preko Evrope, na region.
Ne na exYu, uvek su tu bili i Mađari, Rumuni, Bugari, najbliži komšiluk.
Za sve ovo vreme Kikindu i Beograd, gde je tradicionalno festival bivao repriziran, posetilo je preko 250 pisaca.
Sklopljena su bezbrojna prijateljstva koja i dalje traju, ali to nije bila tek puka zabava već i ozbiljna međunarodna saradnja koja je rezultirala brojnim prevodima naših pisaca na strane jezike, i obrnuto, prevodima na srpski mladih ljudi koji su u međuvremenu stasali u pisce svetskog glasa.
Ako to nije značajan doprinos našoj kulturi, onda to monografija „Emir Kusturica i No smoking orchestra – 25 godina“ finansirana sa 600.000 dinara, na primer, svakako jeste.
Izvinite na zajedljivosti, primer je nasumično odabran iz rezultata konkursa Ministarstva kulture za 2023.
Kakogod, dogurasmo i do osamnaestog rođendana.
Značajna brojka, čime da je obeležimo?
Na pameti nam je pre svega bila kikindska publika, koja je svakog leta punila baštu biblioteke „Jovan Popović“, pažljivo slušala pisce koji su čitali na svojim jezicima i pratila prevode na ekranu nekadašnjeg letnjeg bioskopa, nakon toga slušala koncerte koje su izvodili mladi kikindski muzičari, često potpomognuti i piscima, družila se sa njima do duboko u noć.
Svih ovih godina slušali su kratke priče o ljubavima, pticama, cveću, roditeljima, samoći, psima i psinama…
Međutim, ove godine Kikinda short je postao je punoletan, odrastao je, dakle stekao je pravo glasa, pa je pravi trenutak da to proslavimo time što naše festivalsko čedo počinje da se zanima i za društvo u kome živi.
Eto zašto smo se odlučili da Kikinda short 18 posvetimo piscima-kolumnistima i kolumnama.
Jer i kolumna je kratka forma, a pisci su – pisci.
I to ne tek bilo kakvi pisci, već devetoro odabranih koji su sa sobom u Kikindu doveli preko osamdeset svojih objavljenih knjiga štampanih u brat-bratu pola miliona primeraka, svoje tri NIN-ove nagrade i jedinu regionalnu za roman godine, brojna domaća književna priznanja…
I bezbrojne kolumne.
Dakle ljudi koji su ostavili duboke tragove na kulturnom i društvenom životu Srbije kao i celog regiona koji ih čita.
Ne i na političkom životu, pisci su slobodnomisleći ljudi imuni na partijsku disciplinu.
Tek, okupili smo se u Kikindi u petak popodne, pijuckali kafu i pravili poslednje dogovore oko večernjeg čitanja, kad ne lezi vraže!
Veri Papić, direktorki festivala, do penzije dugogodišnjoj direktorki „naše“ biblioteke „Jovan Popović“, u kojoj je provela svih četrdeset godina radnog veka – zvoni telefon.
Vera se smrači, prekine vezu, bez reči sedne na bicikl i nekud ode.
I pre nego što se vratila vesti stižu do nas.
Na vratima biblioteke stoji izvesni N.L. po zanimanju gradonačelnik Kikinde, sa obezbeđenjem, zabranjuje tehničarima da unesu ozvučenje i rasteruje posetioce koji su poranili da zauzmu mesta rečima da se u biblioteci večeras ne dešava ništa?!
Zašto?
Zato što je on tako odlučio.
I to samo dan nakon što je ministar policije Dačić u Beogradu zabranio festival Mirdita.
Što je, šlifovan u diplomatiji jer uvek mora da bude ministar bilo čega, obrazložio time da ne može da garantuje bezbednost učesnika.
E, pošto tog N.L. još nisu slali na diplomatske kurseve, nikakva obrazloženja nije davao okupljenim građanima.
Prosto, razlaz!
Veri ih je ipak dao, onako prostosrdačno, radikalski – on nema ništa protiv organizatora, već protiv gostiju.
Ne dozvoljava da u Kikindi nastupaju ljudi koji ne poštuju njega, njegov grad, njegovu državu i njegovog Predsednika.
Njegove građane ni pogledao nije.
U neformalnom razgovoru je dodao da on, uostalom, bilo kakve pisce ne bi ni na slavu pustio.
Ne razumem se preterano u tradicionalne srpske običaje, ali kroz maglu pamtim da se na slavu ne zove, što valjda znači da se i gosti namernici ne teraju s praga, toliki je taj N.L. pravoslavni Srbin, o kulturi i da ne govorimo.
A i priča koješta.
Kako sam do juče mogla da ga poštujem ili ne poštujem kad nisam znala ni da postoji.
Sada ga samo prezirem.
Kikindu obožavam, kao i Kikinđane, posebno one koji imaju člansku kartu biblioteke a ne partije na vlasti.
Volim i svoju domovinu, što se nikako ne odnosi na državni aparat.
A što se njegovog predsednika tiče, njega slobodno može da vodi… na slavu.
No, on se već bio pokupio sa svojim obezbeđenjem dok smo mi stigli do biblioteke i zatekli Veru koja sa zbunjenim posetiocima razmatra šta im je činiti.
Prethodno je u policiji proverila smemo li da čitamo ne trgu, na ulici, bilo gde.
Možete, naravno, kada to prijavite osam dana ranije, ljubazno su je otkačili.
– Ja jedino da vas vodim kod mene u dvorište, malo je, imam tek nekoliko stolica, ali stajaćemo, zguraćemo se nekako – preslišavala se Vera.
– Imam ja veliko dvorište, ovde blizu – javila se jedna devojka k’o iz topa.
– Hm – Vera je brzo razmatrala ponudu, ne može nekog ni krivog ni dužnog da uvaljuje u potencijalne nevolje. – Ne, ipak ćemo kod mene. Snaći ćemo se. Moja adresa je…
I kako čovek da ne voli Kikinđane?
Pedesetak ljudi je prepešačilo pola grada do Verinog sokaka, komšija je pozajmio jedan zvučnik, nedovoljan ali smo govorili malo glasnije, s trema da nas publika bolje vidi.
Neki su stajali, drugi sedeli na stepeniku, po travi, na nekim ciglama, mirni kao bubice dok ne nastupi trenutak da dugim aplauzom isprate pisca ili pozdrave sledećeg…
Da bismo se na kraju svi pomešali na travi, ljudi su nas nudili hladnim pivom koje su usput kupili, neko od njih je doneo i ceo veliki paket vode, jer je vodovodska gora čak i od one u Zrenjaninu, slikali se s jedni sa drugima za uspomenu, igrali se s Verinim psima, mi zahvaljivali Kikinđanima a oni nama, ćaskali do ponoći kao stari prijatelji.
Uistinu čarobna proslava punoletstva, dostojna i Kikinde i našeg slavljenika, Kikinda Shorta.
U subotu smo se na brzinu spakovali u automobile i krenuli za Beograd, čekala nas je još repriza u Dorćol placu.
Da bi nas, tek što smo prošli Zrenjanin, negde oko kineskog Linglong mastodonta, Vera iz drugih kola obavestila da ni reprize neće biti kako je najavljeno posetiocima.
Nikakva zabrana nebitnog književnog festivala, daleko bilo, kažem vam ja, nije nam džabe Ministar policije trenirani diplomata.
Prosto papirološka omaška, zabrana za bilo kakva javna okupljanja u Dorćol placu važi do 29. juna u ponoć, iako su kosovski umetnici čiju smo bezbednost uspešno regulisali u to vreme već kod svojih kuća.
Kud bismo mi zabranjivali pisce, lakše je jednim papirom zabraniti prostor, jednim udarcem dve muve.
To be continued, kladim se u tastaturu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
