Gradske narodne igre i muzika iz 19. veka „oživeli” u Kragujevcu

Igra i zvuci od pre skoro dva veka bukvalno su „oživeli” na sceni kragujevačkog Teatra za vreme izvođenja „Nota Mihaila kneza”, koje je za jubilej 200 godina od rođenja pripremio i izveo Centar za negovanje tradicionalne kulture „Abrašević”.

Na ovaj način „Abrašević” se uključio u obeležavanje 200 godine od rođenja kneza Mihaila Obrenovića, jedinog vladara rođenog u Kragujevcu.

– Čitava ova godina u Kragujevcu je posvećena 200. godišnjici rođenja kneza Mihaila i u obeležavanje ovog jubileja uključene su sve kragujevačke ustanove svojim programima. Za nas, pošto imamo svoj studio i sve neophodne uslove najprimamljivije je bilo da tim povodom ostavimo trajni tonski zapis, kaže Marko Lazović, direktor CZNTK „Abrašević”.

Želeli su i da ovim povodom „ostave” nešto „originalno”.

– Uz pomoć Miloša Jurišića, direktora Narodnog muzeja Šumadije u Kragujevcu, a ova ustanova je „nosilac” čitavog jubileja, uspeli smo da dođemo do notnih materijala iz Matice srpske. Ta zbirka dokumenata u sebi ima 101 sačuvanu i zapisanu igru, a mi smo se odlučili da obradimo i izvedemo one koje do sada nisu snimane, kaže Lazović, koji je uz kolegu Zorana Mijailovića, umetničkog rukovodioca Narodnog orkestra „Abraševića” autor aranžmana za numere na CD-u „Note Mihaila kneza”.

Lazović uz Dragana Dugića, potpisuje i produkciju ovog muzičkog projekta, dok je nove koreografije gradskih narodnih igara iz druge polovine 19. veka osmislila Kristina Ilić. Sve to u izboru kostima Živote Milanovića zasijalo je i zaživelo na premijernom izvođenju, pa gde drugde, u kragujevačkom Knjaževsko-srpskom teatru.

Po Lazovićevim rečima prilikom izbora melodija iz doba kneza Mihaila i raspisivanju aranžmana Mihajlović i on opredelili su se za „mirne note i melodije sa lepom metrikom i melodikom”.

– One na na pravi način prikazuju muzičku baštinu našeg naroda ali uspešno dočaravaju doba, duh i epohu Mihailove vladavine i tog trenutka naše istorije, ističe Lazović.

Za muzički zapis „Note Mihaila kneza” Lazović i Mijailović odabrali su i priredili sedam numera: „Kolo kneza Mihaila”, „Valjevku”, „Kokona Marijola”,, „Rajino Savamalsko kolo”, „Bosančicu”, „Davorjanka” i „Kaplarsko kolo”.

– Nakon odabira igara sa Lazovćem, raspisivanjem aranžmana, došli smo do muzičkog uobličavanja i vežbanje numera do trenutka kada smo mogli da uđemo u studio i snimimo ih. Najveći izazova, za nas kao muzičare i orkestar bio je da „ostanemo u epohi”, ali da taj zvuk i melodije približitmo izvođenju sa današnjim instrumentima, ističe Zoran Mijailović.

Po Lazoviću i njemu uspeli su.

I muzika i igre izvedene su primereno duhu te epohe i vremena. Ovako interpretirana muzika „vodi vac u ona vremena kada su bili balovi”, bez današnjih „brzina” i uticaja sa raznih strana, smatra Lazović, koji je sem odabira muzika i pisanja aranžmana i član Narodnog orkestra koji izvodi numere i to kao prva violina.

Po njihovim rečima utisak koji su stručna javnost ali i obični gledaoci, posle koncerta u kragujevačkom pozorištu je nepodeljen – svi se slažu da je „jednostavno bilo prelepo i za slušanje i za gledanje”.

– Većina, bilo da su u pitanju stariji ili mlađi slušaoci i gledaoci, nikada nije čula i videla nešto slično, prenosi nam impresije Mijailović.

– Za mene je najveća pohvala što nas je nekolicina profesora sa naše muzičke akdemije upitala zbog čega smo neke od pesama „izveli na plej bek”. Zapanjili su se kada sam im odgovorio da naš „Abrašević” nikada nije niti će svirati na plej bek, ne bez ponosa podvlači direktor Lazović, dodajući da je još lepše što članovi njihovog muzičkog i igračkog ansambla imaju od 17 do 21 godine.

Na promociji muzike iz doba kneza Mihaila tu epohu i uticaj kneza Mihaila Obrenovića na razvoj kulture u Srbiji prisutnima dočarao je i svojim izlaganjem Nenad Karamijalković, etnolog-antropolog.

– U vreme vladavine kneza Mihaila, Srbija je još uvek bila vazalna kneževina, nezavisna država postaće tek 10 godina posle njegove smrti. Samim tim, kako zbog protivljenja Turaka, prisutnih u velikim gradovima sve do 1867, tako i zbog neprosvećenosti i nepismenosti stanovništva, teško se otimala od orijentalnog nasleđa i kretala ka evropskim vrednostima u svim oblastima života, podsetio je Karamijalković.

U muzici je takođe sve bilo u začetku. Osnivala su se prva pevačka društva, prvi orkestri, pojavljivali prvi školovani muzičari koji su dolazili od preka, najviše iz Austrougarske. Zabeleženo je da se 1858. godine u Beogradu pojavio školovani češki muzičar Franc Burijan.

– Četiri godine nakon toga knez Mihailo, obrazovan i konstruktivan čovek, shvatio je značaj muzičkog prosvećenja naroda, te je zvanično pozvao školovane češke muzičare u Srbiju, tada već poznate u slovenskom svetu, a i širom Evrope sa svojim vrsnim muziciranjem, kako bi pomogli njenom kulturnom napretku. Upravo taj trenutak može se smatrati začetkom moderne srpske muzičke kulture, budući da su se, srećom po Srbiju, Česi odazvali kneževom pozivu, ističe za Danas Karamijalković, njihovu „pionirsku ulogu” u našem muzičkom životu.

Po njegovim rečima orkestarsko muziciranje se nije moglo zamisliti u Srbiji 19. i početka 20. veka bez Čeha kao članova orkestara, najčešće vojnih, ali i pozorišnih kapela, a ni bez dirigenata češkog porekla. Beograd, Subotica, Novi Sad, Vršac, Kikinda, Niš, Negotin i Kragujevac su gradovi u kojima su koncertirali orkestri pod upravom čeških dirigenata.

– Njihov stvaralački trud nailazio je na odobravanje i slušalaca i izvođača, jer su oni ne samo crpeli motive iz srpskog folklora, već su za svoje kompozicije bili inspirisani i savremenim srpskim pesnicima. Stvaralačku delatnost prvih čeških muzičara u Srbiji možemo označiti kao pomalo zakasneli srpski muzički bidermajer, ali i kulminaciju srpskog muzičkog romantizma. Za sve ovo, još jednom možemo pre svih zahvaliti knezu Mihailu, smatra on.

Od velikog broja čeških muzičara koji su delovali u srpskoj sredini, Karamijalković izdvaja samo nekolicinu najistaknutijih: Adolf Petar Lifka, bio je dirigent Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i horovođa u Velikoj Kikindi, a potom gimnazijski nastavnik muzike u Beogradu, Šapcu, Valjevu i Aleksincu. Bavio se i kompozicijom. Dragutin Čižek, dirigent Vojne muzike i Narodnog pozorišta u Beogradu. Josif Ce, horovođa u Pančevu i Zemunu, kao i nastavnik muzike u Kragujevačkoj gimnaziji. Hugo Doubek, učitelj muzike u šabačkoj gimnaziji, kao i horovođa i kapelnik u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Robert Tolinger, horovođa pevačkog društva Gusle u Kikindi, nastavnik u Gimnaziji, Bogosloviji i Ruskom institutu na Cetinju i dirigent i nastavnik u Gimnaziji i Višoj ženskoj školi u Šapcu.

Tu su još i Josif Svoboda, dirigent Akademskog muzičkog društva i Narodnog pozorištu u Beogradu, kao i član prvog gudačkog kvarteta u Srbiji (sa Melherom, Mokranjcem i Šramom). Dragutin Pokorni, vojni kapelnik srpske vojske u Beogradu, Valjevu i Nišu, a potom i kapelnik Orkestra kraljeve garde. Jovan Ružička, profesor i direktor Muzičke škole u Beogradu, violinista i koncert majstor orkestra beogradske Opere. I na kraju Vojtjeh Šistek, nastavnik muzike i horovođa u gimnazijama u Požarevcu, Nišu i Beogradu.

– Šistek je komponovao za horove, među kojima se posebno isicala melodija i danas veoma popularne pesma „Oj Srbijo, mila mati”, a njegov „Marš kostolačkih rudara” za klavir prva je kompozicija u Srbiji inspirisana teškim rudarskim životom, navodi Karamijalković.

U dramsko-narativnom delu programa „Nota Mihaila kneza” u kragujevačkom pozorištu Vladimir Đorđević govorio je odlomke iz svoje drame „Kleopatrin vez” posvećene Mihailu Obrenoviću koju će Knjaževsko-srpski teatar premijerno izvesti 16. septembra – na dan njegovog rođenja, kada je palnirana centralna proslava dva veka od njegovog rođenja.

U 19. veku svi muzičari „bili su šlezingeri”

Što se tiče rodnog grada prosvetitelja Mihaila Obrenovića on začetke moderne muzičke kulture – tzv. umetničke muzike) Kragujevac a i čitava Srbija duguju somborskom Jevrejinu Josifu Šlezingeru, prvom kapelniku Knjažesko-srpske bande, vojnog orkestra osnovanog u ovoj Miloševoj prestonici 1831. godine.

Za prvo srpsko pozorište, a i kasnije radeći u Beogradu, Šlezinger je pisao ili aranžirao muziku za veliki broj komada, te zajedno sa Nikolom Đurkovićem stvara najomiljeniji umetnički žanr u srpskim krajevima 19. veka – komade s pevanjem.

– Uticaj Josifa Šlezingera bio je toliki, da su se dugo nakon njegove smrti svi srpski kapelmajstori nazivali šlezingerima, a kada bi neko pošao da se školuje za muzičara, govorilo se da „ide da uči za šlezingera”.

Zahvaljujući Karamijalkovićevim istraživanjima na kaveru „Abraševićevog” CD-a našao se citat kneza Mihaila iz 1862. godine: „Naš narod ne odlikuje se samo junaštvom, već i svojim potičeskim duhom i pjesnoslovnim jezikom. Škola muzikalna, koja izobranije naroda uzvišava, imade našu volju i naklonost. A da bi se bez razlike bogati i siromasi otečestva u muzici obučavati mogli, pravitelstvo da nađe česke učitelje pjenina”, nalagao je knez.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Važan i neizostavan dokument jugoslovenske popularne kulture: Monografija grupe „Smak”

Petar Mošić predstavlja samostalnu izložbu – „Spavači“

Priča o ugnjetavanoj ženi jedna od najgledanijih u istoriji italijanske kinematografije: Film „Uvek postoji sutra” u kragujevačkom SKC-u

„Od betona do kanona” i „Neispričana priča”: Dani Milutina Milankovića u Istorijskom arhivu Šumadije