Gramčići na vagi savesti

Neki topli atmosferski front objavio je rat čitavom gradu, ljudi su trčali po ulicama, besni na sve oko sebe, na sunce i proleće koje izaziva alergije i hepatitis, besni na dane bez vode, na režim vode koja je pretvorila kvart u gnezdo posebnih mirisa od zapaljenih kontejnera za smeće, iz toaleta, iz izgaženih vrtova, u kojima su se kao ostaci drevnih ruševina belele prazne plastične čaše kiselog mleka, razbacane kutije cigareta ili drugo smeće.

Čitav grad, istovremeno s nestašicom vodom, bio je okružen parkiralištima natrpanim zarđalim kosturima autobusa i starim automobilima kupljenim u bescenje iz Evrope.

Ujutro, dok bi zapalili, polumrtvi motori dugo su se davili u sopstvenom režanju, obavijeni smrdljivim oblacima izduvnih gasova i crnim prskanjem iz njuški auspuha.

Kvart je bio prepun neobične mešavine mirisa i boja, među kojima nije bilo mesta za proleće. Ljudi su plivali između njih poput insekata, podižući kišobrane jedni protiv drugih, navikli na mirise, histeriju na parkiralištima, na sve naokolo.

„Moglo bi se reći da sam srećna žena – s podsmehom pomisli gospođa Arsenieva. – Ne živim u ovom kvartu, u mom dvorištu cvetaju jorgovani, daleko sam od smrada kontejnera za smeće i histeričnog zavijanja automobila. Na sve to danas je četvrtak, ali nije toliko košmaran kao poslednjih godina.“ Njen suprug, gospodin Teodosi Arseniev, još je ležao u privatnoj klinici. Naravno, rana na njegovoj glavi nije bila smrtonosna, ali dopala joj se boja njegovog lica koje je izgledalo kao masna mrlja prosuta u lokvi na asfaltu. Dopale su joj se i njegove ruke s gustim dlakama poput loše štavljene kože.

Kada je gospođa Arsenieva ušla u kliniku, glavni lekar, pažljivo tražeći njen pogled, uverio je: „S vašim mužem sve u redu, gospođo. Ima neverovatno zdrav organizam.“

Na trenutak gospođa Arsenieva posegnu za torbicom, uvek dajući napojnice ne gledajući osobu u oči, njeni bakšiši su bili mali, promišljeni i precizni – gramčići na vagi savesti. Ali ovaj put na vreme shvati da ne treba davati napojnice dr Georgievu, samo klimnu glavom i reče: „Hvala vam što brinete, doktore.“

Uđe u sobu i muževljeve sive, krupne oči odmah joj se zalepiše za lice. Gospođa Arsenieva predoseti da će se nešto posebno dogoditi. U očima njenog muža bilo je mnogo vlage i gotovo oseti mokru sluz na svojim obrazima.

– Ovog puta ti ćeš biti gore – reče njen muž mirno, kao i uvek, ne uklanjajući sivu vlagu svog pogleda s nje.

– Ne – odgovori Arsenieva jednako mirno. – Nisam spremna da to učinim sada.

– Skini se – njegove reči poleteše – male injekcije, pune nekog posebnog antibiotika koji ubi sve otporne mikroorganizme na njenoj koži, ali gospođa Arsenieva se nije plašila. Ništa joj kod ovog čoveka sa ogromnom modricom iznad oka nije smetalo niti je uplašilo. On polako skinu pidžamu i njegove mršave noge pokrenuše stari mehanizam odvratnosti u njenoj glavi. Oseti kako joj se povraća.

– Nisam očekivala takav razvoj događaja – reče vrlo jasno, duboko udahnuvši na kraju rečenice. To je ponekad talas gađenja slalo u drugom pravcu i mučnina je prolazila. Ponekad joj je pričinjalo zadovoljstvo da zamisli da su one mršave, dlakave noge koje su se nastanjivale između njenih dva štapa koje baca u vatru i posmatra ih kako gore, cvileći svim tetivama i ćelijama, okean drskog hemoglobina koji se bespomoćno raspada i sikće, ali avaj, ovi štapovi izgarali su neverovatno brzo u vatri njene mašte. Posle toga bi je odvratnost ponovo preplavila svojim blistavim masnim talasima i vatra bi se neslavno ugasila.

Prevod s bugarskog: Elizabeta Georgiev

Autorka je poznata bugarska romansijerka i pripovedačica. Predsednica je Bugarskog PEN centra. Njen najprevođeniji roman „Četvrtak“ objavljen je nedavno na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs