Granica iznad Dunava

A pada kiša i u Parizu mada tamo na Rue de Commerce kao da se na njega prosipao sitan pesak. Ali na fotografijama Pariz baca i senke, što znači da ga odnekud odozgo ili sa strane posmatra sunce. I u Rimu oblačno nebo ima posebnu svetlost, kao da mu ni ispod udovičkog vela ne silazi osmeh s lica.

„Svaki grad ima vlastito nebo“, rekao je Kamil nakon nedelju dana Vilu Kavki. Počinjalo je leto, sedeli su na terasi ispod Plave zvezde, ispod njih, negde dole, tekao je Dunav, a na drugoj strani se naježila gradska četvrt Petržalka.

„Pa jasno“, rekao je Vilo. „A stoprocentni vlasnik te nekretnine su mesni samoupravni organi.“

„Ne, ozbiljno. Pogledaj na fotkama se to dobro vidi. Nebo, šta ja znam, iznad Londona je potpuno drukčije nego, recimo, iznad Firence. Mislim na kvalitetnim fotografijama, ne na onim u boji, što se objavljuju u časopisima.“

„Nije li to možda u vezi s klimom, jer u Londonu pada kiša a u Firenci sija sunce?“ rekao je Vilo. Bilo mu je drago što je Kamil počeo da govori o fotografisanju. „Ili je po tebi nebo iznad Trnave potpuno drukčije od neba iznad Pješćana?“

„Da, na dobrim slikama. Ali ne moraš da ideš tako daleko, već nebo iznad Petržalke je drukčije od neba iznad Bratislave.“

Vilo, lakrdijaš jedan, okrenuo je glavu i pogledao. „Ne ljuti se, ali ja nikakvu razliku ne vidim. Gde je po tebi granica, iznad Dunava?“

Kamil nije dozvolio da bude isprovociran. „Kad gledaš iz Petržalke, vidiš sasvim drukčije nebo od onog kad gledaš iz Bratislave. Ja tako mislim.“

„Ja ću ti reći kako je to“, izjavio je Vilo kad se opet okrenuo prema Kamilu. „Jednostavno sugestija. Kad gledaš fotku Firence, projektuješ u nju sve što znaš o Firenci. Razni klišei o sunčanoj Italiji, i tako dalje…“

„Možda“, rekao je Kamil. „Ja ne proučavam uzroke, govorim samo da je nebo drukčije ako je fotografija dobra. Tačka.“

„A znaš zašto? I taj fotograf podleže sugestiji i ne padne mu na pamet da fotografiše Firencu po kiši. Projektuje u fotografiju svoju predstavu. Voli određenu vrstu svetlosti ili misli da tom gradu pristaje upravo takva.“ Vilo je podigao ruku. „Pogledaj nebo nad nama“, ironično se nasmešio, „u najmanju ruku kako se iznad Bratislave sjaji, a ipak Cifra je najradije slikao Bratislavu po kiši ili snegu. Slika izražava fotografova shvatanja, pasije, raspoloženje, i tako dalje. Hiljadu stvari. Nije to tako da svaki grad ima vlastito nebo, već svaki fotograf ga drukčije vidi.“

„Ne“, rekao je Kamil.

„Šta ne? Nemaš vlastiti pogled?“

„Ne. Imam samo prst koji pritisne dugme, i ništa više mi nije potrebno.“

„Budalaština“, izjavio je. „Želiš da kažeš da prilikom slikanja ni ne gledaš? Ipak imaš oko, a to oko vidi po svome.“

„Hoću reći da u sliku ništa ne ulažem, a to iz jednostavnog razloga što nemam šta. Da nemam ništa šta bi vredelo pokazati. Mislim iz sebe… da u meni ničeg takvog nema. Jednostavno se u tim fotografijama ne pojavljujem. To je gola istina slike.“

Na takvu superbudalaštinu bilo je šteta i odgovoriti. Vilo je samo nadmeno zahuktao. Ali nad glavom je zračilo sunce, drveće je na njih trunilo sene, špricer je iskrio i, što je glavno, Kamil se raspričao o fotografisanju.

„Samo onako, iz radoznalosti“, rekao je provokator, „kakvo bi prema tebi trebalo da bude bratislavsko nebo? Ono tvoje?“

Prevod sa slovačkog: Mihal Harpanj

Autor je moderni klasik slovačke književnosti (1941-2020). Knjiga njegovih izabranih novela Prva i poslednja ljubav objavljena je nedavno na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs