Green Day, nekad i sad: Slušali smo novi album, a setili se starog

Green Day – Saviors (2024)
Green Day – Dookie (1994)

Stara afrička izreka kaže ako želite da saznate kakav je kraj, gledajte na početak. Ova rečenica može dobro da posluži za shvatanje, ili bolje reći prihvatanje svega onoga što neki bendovi danas rade i izdaju. Jedan od njih je Green Day.

Već nekoliko dana, aktuelan je njihov novi, četrnaesti studijski album „Saviors“, a za nekoliko dana, tačnije 1. februara, biće tačno 30 godina kako je izašao njihov možda i najbolji album „Dookie“. Odnosno, ako ne najbolji onda svakako onaj koji ih je odveo u orbitu, iz koje evo do dana današnjeg, uz omanje turbulencije, nisu aterirali. Otud se poređenje o starim danima i ovim novim sami nameću.

„Saviors“ je album koji na prvu loptu ne nudi ništa novo. Ni na drugu, ni na treću. Ovo je isti onaj bend koji je pre 20 godina Buša proglasio za američkog idiota (još jedan album koji ove godine slavi veliki jubilej). Sad su shvatili, da kad se nad Amerikom nadvila sumnja o novih 4 godina Donalda Trampa posle izbora, moraju da navuku bokserske rukavice i uđu u igru.

Međutim, pesme o razjedinjenosti Amerike gde je na jednoj strani MAGA ekipa a na drugoj Black lives matter, ili o kancerogenosti medija, obojene su harmonijama i melodijama koje ipak pobeđuju bes gitara, tako da postavljate sebi pitanja da li ovakva muzika odgovara pedesetogdošnjacima iz benda.

Tek u po kojoj pesmi, bend zazvuči primereno svojim godinama, gde brzinu kalifornisjkog pop panka i ispeglanog stadionskog roka, zamene srednjim tempom glasnog pab roka, u kom zaista možete da čujete lične probleme i da razumete emotivna cepanja čoveka kog zaista pogađa što mu zemlju vode gore navedeni idoti, ili još strašnije, što sa istima mora da nađe zajednički jezik, čisto da se ne bi ceo svet urušio sam u sebe.

Tek po koja pesma, gotovo nostalgično pokušava da prizove početak devedesetih, u kojoj Bili Džo Armstrong, kao neki kalifornijski Arsen pokušava da uzdahne i kaže „Oh mladosti“. A kad smo već kod početka devedesetih ….

Tog 1. februara 1994 izašao je „Dookie“ verovatno najbitniji album za žanr koji smo mi klinci bez mnogo znanja i interneta (slušajući ga sa 5 do 10 godina zakašnjenja) zvali kalifornijski pank i u taj žanr smo utrpavali svaki bend i ploču koja zvuči brzo, melodično, pank, sa pevanjima o devojkama, skejtu i ostalim pubertetskim problemima, iako mnogi od njih Kaliforniju su videli samo na slici.

„Dookie“ i danas, 30 godina kasnije, zbog svog jakog nostalgičnog prizvuka, zvuči potpuno isto. Možete vi pred generaciju da stavite predznak ili ime, bilo to Gen X, Milenijalac, pa sve do Gen Z, ali te pubertetske probleme nepripadanja, bunta i otuđenosti svi su imali i imaju. Klinci na skejtovima koji su slušali melodični pop pank su ipak za razliku od svoje starije braće, ljubitelja grandža, nosili sa sobom dozu humora kojom su krili iste one probleme koji su i ovi pre njih imali.

„Dookie“ je upravo o tome, o načinima na kojima se boriš, nosiš, ili kriješ od problema. Nije sve moralo da bude mračno i masnokoso, nešto je moglo da bude brzo, na četri točka skejta, sa glupim forama i kosom koja je uz pomoć gela išla sa šiljcima na gore.

„Dookie“ na sebi donosi nekoliko klasika, dva možda najveća iz prve faze karijere „When i come around“ i „Basket case“ ali i dve, tri pesme koje pravi fanovi raspoznaju poput „Welcome to Paradise“, „Pulling teeth“ ali i „Longview“, možda i najbolji most sa grandžom, ne po zvuku i melodiji ali svakako po ideji i poruci.

Da se vratimo na afričku poslovicu sa početka teksta. Slušajući „Dookie“, i „Saviors“ mi je postao bliži. Nije to i dalje bolja ploča, ali mogu da vidim klinca iz 1994. koji ima nove probleme, nove – stare neprijatelje, ali iskričavost i infantilnost u glasu odaje da je negde unutra i dalje onaj mali koji je smehom sakrivao tugu kojoj nije znao izvor. Na albumu „Saviors“ zna odakle dolazi problem, smeje se ali i reži, i kaže da će ga američki san konačno dokusuriti. Green day zna sve o tom snu, sanja ga već 30 godina. Daj bože pa još 30.