Greta Garbo bi danas napunila 115 godina

Prošlo je 115 godina od rođenja američke glumice švedskog porekla, Grete Gustafson. Bila je treće i najmlađe dete u skromnoj, praktično siromašnoj radničkoj porodici. Već sa četrnaest godina ostaje bez oca koji je dugo bolovao od španskog gripa.

Škola joj nije bila najbolji drug. Da li zbog usađenog stereotipa da deca iz radničke klase ne nastavljaju školovanje, tek godinama kasnije priznaje da je zbog odsustva formalnog obrazovanja, iz oblasti koje nisu podrazumevale umetnost, gajila kompleks niže vrednosti.

Jedino za šta je od najranijih dana pokazala izrazito interesovanje bilo je upravo pozorište.

Porodično okruženje u kom je rasla naučilo ju je da se ne libi posla. Jedan od prvih poslova koje je radila bilo je prodavanje i dizajniranje šešira.

Živela je u svetu koji je već ozbiljno počeo da koketira sa pravom glasa kod ženske populacije, ali i u okruženju gde je žena daleko izraženije posmatrana kroz prizmu fizičke lepote nego što je to danas slučaj.

Shodno tome, nakon što ju je poslodavac primetio, unapređena je u ono što danas poznajemo pod terminom „modela”.

Nakon jedne reklame za odeću, dobija prvu ulogu na filmskom platnu. Iako kao statista, pojavljuje se prvi put 1922. godine u komediji Erika Petšlera „Lutalica Piter”.

Odlučna i svesna čime želi da se bavi u životu, upisuje iste godine glummu na Kraljevskoj školi dramskih umetnosti u Stokholmu.

Smatrana je za nekomunikativnu i tajanstvenu, a često je bila predmet ogovaranja zbog njenog privatnog života, pre svega u pogledu ljubavnih avantura koje su i te kako bile propraćene. Umeli su da je zovu i „švedskom sfingom”.

Karijera Grete Garbo

Filmom „Saga o Gösti Berlingu” Morica Stilera iz 1924. godine njena karijera kreće uzlaznom putanjom. Prvu glavnu ulogu dobija 1925. godine u filmu „Ulica bez radosti” koju režira Georg Vilhelm Pabst. Nakon ova dva filma njena karijera kreće da se razvija, kako duž cele Amerike, tako i šire, pa sve do brdovitog Balkana gde je bila jako popularna.

Uz pomoć veza koje je Stiler imao u Holivudu, Greta dobilja angažman u kući „Metro Goldvin Mejer”. Osim pomoći, Stiler joj je dao i novo ime po kom će je ljudi sve do danas prepoznavati – Greta Garbo.

U početku je šef MGM bio skeptičan prema njoj i njenom talentu, no Luj Mejer je već nakon njihovog prvog zajedničkog projekta postao očaran njenom pojavom, što je samo doprinelo ubrzanom rastu njene popularnosti.

U Holivud je stigla prve nedelje jula 1925. godine, gde je očekivala da će raditi na nekom filmu sa čovekom koji je bio direktno odgovoran za njen dolazak u Ameriku. Međutim, dobija ulogu Leonore u filmu „Bujica”, pored Rikarda Korteza.

Dok su blagajne brojale novac zarađen od ovog filma, Greta je prikupljala pohvale za glumu. Već pre kraja snimanja ovog filma Majer odlučuje da potpiše ekskluzivan ugovor sa Gretom i da joj podigne platu.

Ipak, nisu je svi iz prve zavoleli. Nakon uspeha „Bujice”, Irvin Talberg je izabrao Garbo za glavnu glumicu u svojoj drami „Zavodnica” iako je, kad ju je prvi put video, rekao za nju da je potpuno beskorisna. Godinama nakon snimanja ovog filma rekla je da za „Zavodnicu” vezuju samo ružne uspomene.

Brojni razlozi išli su u prilog takvom razmišljanju, od scenarija, za koji je smatrala da predstavlja sliku žene lakog morala, preko činjenice da nije bila u mogućnosti da odbije ulogu jer je još uvek gradila sebi poziciju na zvezdanom nebu Holivuda, pa sve do činjenice da joj nije bilo dozvoljeno da napusti snimanje kako bi otišla na sahranu svoje rođene sestre Alve.

Još jednom se Stiler pokazao kao podrška Greti. Iako je celokupna zarada od filma utrošena na pokriće troškova, Greta je ponovo dobila odlične kritike privlačeći sve veću pažnju Holivuda.

Snimila je još osam nemih filmova koji su se prikazivali u bioskopima širom sveta. Tokom ostatka decenije, Garbo se pojavljivao u različitim popularnim romantičnim dramama kao što su „Meso i đavo” (1927), „Ljubav” (1927), „Žena od stvari” (1928) i „Poljubac” (1929).

U ulozi njenog partnera na filmskom platnu često se pojavljivao Džon Gilbert, mada je on priželjkivao da se njihova veza realizuje u vidu braka i u stvarnom životu, a sve to bilo je propraćeno od strane budnog oka američke javnosti.

Prva prepreka sa kojom se susrela u svojoj karijeri nastala je pojavom zvučnih filmova. Budući da je imala švedski naglasak, producensti su zazirali od pomisli da joj daju ulogu.

Zvuk je omogućio da Greta postane još veća zvezda, iako je njena popularnost na momente umela da bude veća u Evropi nego u Sjedinjenim Američkim Državama. „Garbo govori!” bio je MGM-ov promotivni slogan za „Anu Kristi” iz 1930. godine, prvi Gretin zvučni film napisan po istoimenoj predstavi Judžina O’Nila.

Njene prve izgovorene reči na ekranu – „Daj mi viski” – otkrile su drhtavi, rezonantni glas koji je doprineo njenoj privlačnosti i njenoj, pomalo androgenoj, ličnosti koja je nailazila na oduševljenje kako kod muškaraca, tako i kod žena.

https://youtu.be/_8Rvqm5XR7E?t=25

Greta je zbog ove uloge prvi put bila nominovana za Oskar za najbolju glavnu glumicu, a „Ana Kristi” je bio komercijalno najuspešniji film 1930. godine. Bio je toliko popularan da je sledeće godine snimljena nemačka verzija, opet sa Gretom kao Anom Kristi. Već sa sledećim filmom „Romansa”, Garbo je opet bila nominovana za Oskara.

Godine 1931. dobija ulogu popularne špijunke Mate Hari u istoimenom filmu, kao i ruske balerine u filmu „Grand hotel” iz 1932. godine u kom izgovara rečenicu koja će je obeležiti, kako u profesionalnom smislu tako i u privatnom životu – „Želim da budem sama“. Oba filma su bili blokbasteri. Greta je bila na vrhuncu popularnosti, a producenti su veliko interesovanje za njene filmove i privatan život zvali „garbomanijom“.

Njena tri najpoznatija filma iz 1930-ih i uloge na kojima se u velikoj meri zasniva mistika Grete Garbo jesu „Ana Karenjina”, u kojoj je tumačila naslovnu ulogu, „Kamil” iz 1936. godine i „Dama s kamelijama”, zbog čega je treći put nominovana za Oskara.

„Ninočka” iz 1939. godine, farsa u kojoj se Greta našla, u pomalo samoparodirajućem maniru, u ulozi ruskog agenta, prikazala ju je u potpuno novom svetlu. Činjenica da Greta glumi u komediji bila je toliko neverovatna da je film reklamiran pod sloganom „Garbo se smeje”. Možda njen najpopularniji film, „Ninočka”, donosi joj još jednu nominaciju za Oskara.

Prema pojedinim izvorima, budući da su njeni filmovi bili popularniji u inostranstvu nego kod kuće i jer se tržište američkih filmova brzo rasipalo po okupiranim evropskim zemljama, smatra se da su se rukovodioci MGM urotili u nameri da okončaju Gretinu karijeru ubacujući je u film za koji su znali da neće biti dobro ocenjen, komediju „Žena sa dva lica”.

Suprotno popularnoj percepciji, Greta nakon ovog filma nije gadljivo napustila Holivud. Skoro se dva puta vratila na ekran – jednom da prikaže lik Žorž Sand, drugi put da glumi u filmu „Slučaj Paradine” iz 1947. godine u režiji Alfreda Hičkoka – ali je umesto toga izabrala trajno penzionisanje, potez koji je dodao na već dovoljnu zagonetnost njene ličnosti, te kult koji se gradio oko njenog imena.

Posle dvadeset godina filmske karijere, Garbo je živela narednih pet decenija u svom stanu u Njujorku i nije se pojavljivala u javnosti. Dodeljen joj je počasni Oskar 1955. godine.

Kako je izgledao život Grete Garbo kada se ugase reflektori

Gretinih 65 intimnih pisama, koja su se našla na aukciji pre nekoliko godina, najslikovitije pokazuju koliko je zapravo bila usamljena. Sva pisma napisana su njenoj bliskoj prijateljici, austrijskoj glumici i književnici Salki Virtel, tokom perioda od 40 godina, između 1932. i 1973. godine.

U jednom pismu, napisanom 1937. godine tokom putovanja u Švedsku, Garbo je rekla: „Ne idem nigde, ne vidim nikoga”. Dodala je i da je isto radila u Holivudu i zamolila je staru prijateljicu da je „spasi”.

„Teško je i tužno biti sam, ali ponekad je još teže biti sa nekim. Kad smo ovde, na Zemlji, bilo bi toliko obzirnije kad bismo za ovo kratko vreme svi bili u potpunosti jaki i mladi. Pitam se zašto je Bog ovako odabrao. Negde na ovom svetu postoji nekoliko bića koja to nemaju kao mi, u to sam sigurna. I ako bih prestala da snimam filmove, mogla bih da vidim da li mogu da saznam nešto više o tome.”

Iako je Gretina melanholija na ekranu bila očigledno iskrena, opšteprihvaćenu ideju da je uvek izbegavala društvo smatrala je iritantnom. „Nikad nisam rekla: ‘Želim da budem sama’”, objasnila je u jednom razgovoru za časopis „Life” iz 1955. godine „Rekla sam samo: ‘Želim da budem ostavljena na miru! Postoji velika razlika’”.

Pored brojnih afera u kojima su je povezivali sa različitim muškarcima iz industrije, nikada se nije udavala, a prema instituciji braka je imala jasno izražen stav koji nije libila da javno iskaže: „Nije vam potreban brak kako biste imali dobrog prijatelja sa kojim ćete živeti”.

Međutim, Greti nisu bile strane ni veze sa pripadnicama ženskog pola. Trideset godina bila je u vezi književnicom, španskom vojvotkinjom, Mercedes de Akostom. Nakon što je Akosta objavila knjigu u kojoj govori o njihovom odnosu, Greta se polako udaljavala i postajala je sve hladnija, da bi na kraju prekinule svaki kontakt. Uprkos burnom ljubavnom životu i statusu filmske dive, Garbo je stekla reputaciju najdepresivnijeg Skandinavca posle Hamleta.

Drama hrvatskog autora Mira Gavrana, „Tajna Grete Garbo”, premijerno je  izvedena 25. februara 2012. u beogradskom pozorištu „Madlenijanum”. „Greta Garbo nije volela glamur i taj pogubni, površni Holivud, bez obzira na to koliko je bila glamurozna. Ona je bila duboka osoba – po osećanjima, po služenju lepoti, ali, takođe je bila veoma opsednuta umetnošću.

Interesantno je to što se ona nama predstavlja kroz ovaj komad u onim godinama u kojima o njoj ništa ne znamo. Ne znamo šta se dešavalo Greti pedesetih godina dvadesetog veka. Ona nije davala da se lako ulazi u njen život. Bila je emotivni gigant i ozbiljan intelekt”, istakla je Tanja Bošković, kojoj je poverena naslovna uloga.

Greta Garbo umrla je u Njujorku 15. aprila 1990. godine u 84. godini života. U filmskoj karijeri koja je trajala nešto više od 20 godina ostvarila je 27 uloga u dugometrežnim filmovima. Američki filmski institut uvrstio ju je među pet najboljih glumica 20. veka.

„Moja životna priča su sporedni ulazi, bočna vrata, tajni liftovi i drugi načini za ulazak i izlazak, kako me ljudi ne bi uznemiravali“, istakla je jednom prilikom i dodala još: „Svako od nas živi svoj život samo jednom. Ako si iskren, i to ti je dovoljno.“

Kada ju je osamdesetih godina jedan mladić prepoznao na ulici i upitao: „Da li ste Vi Greta Garbo?“, odgovorila je: „Bila sam Greta Garbo.“