Grkinja veća od mita: Na operskim podijumima širom sveta 2. decembra obeležava se stogodišnjica rođenja Marije Kalas

Vodeća svetska štampa poslednjih dana preplavljena je njenim uglavnom retko obavljivanim ili do sada neviđenim fotografijama sa operske scene i iz privatnog života burnog koliko je bila velika njena pevačka karijera.

Za subotu uveče većina svetskih podijuma već je rezervisana za opere u kojima se Marija Kalas proslavila i gala koncerte njoj u čast, čemu će se 2. decembra pridružiti i Opera Narodnog pozorišta u Beogradu.

– Marija Kalas je za mene veoma dragocena – obeležila je početak moje karijere i odredila moj umetnički razvoj. Neočekivano sam „upala“ u čuvenu predstavu Terensa Meknelija „Master klas“, u kojoj je Mariju Kalas igrala Jelisaveta Seka Sablić. Zamenila sam koleginicu sprečenu da učestvuje u predstavi i celu ulogu naučila za dva dana. Tad sam potpisala i svoj prvi ugovor u karijeri, sa Bitef teatrom. Zapamtila sam sve pouke Marije Kalas iz njenog monologa u kome opisuje rad sa učenicima na master klasu na DŽulijardu. NJene pouke puno su mi pomogle tokom moje operske karijere. Uvek ih se setim u trenucima izazova, zamora, sumnji… Ona je svoje studente učila da nikad ne odustaju, da sve rade sa ljubavlju, upornošću i požrtvovanjem. Marija Kalas uistinu je oličenje stihova iz arije „Viss d‘arte“ – „Živeh za umetnost, živeh za ljubav…“ u Pučinijevoj „Toski“, koju je nezaboravno tumačila. NJen život je zaista bio takav – kaže za Danas prvakinja Opere NP, sopran Snežana Savičić Sekulić, koja će u subotu na Gala koncertu na Velikoj sceni nacionalnog teatra u Beogradu pevati ariju koju je pre 24 godine pevala u „Master klasu“ u Bitef teatru.

Ona nije jedina ovdašnja a ni svetska operska pevačica čiji je umetnički put vezan za Mariju Kalas zahvaljući kojoj su mnoge sadašnje operske zvezde još kao devojčice odlučile da „budu ona“ kad porastu.

Puno ime umetnice koja je operi 20. veka vratila glamur i smatra se jednim od operskih reformatora ravnopravno sa kompozitorom Rihardom Vagnerom i dirigentom Arturom Toskaninijem bilo je Marija Ana Sofija Sesilija Kalogeropulos.

Rođena je u Njujorku 2. decembra 1923. kao treće dete u porodici grčkih emigranata Džordža Kalogeropulosa (1881-1972) i Elmine Evangelije Dimitriadou (1894–1982).

Njen otac kasnije je porodično prezime, iz poslovnih razloga, najpre skratio na Kalos, a potom izmenio u Kalas.

Odrasla je na Menhetnu.

Već u trećoj godini bilo je jasno da je talentovana za pevanje, a dve godne kasnije počela je i da peva na insistiranje njene ambiciozne majke.

Muzičko obrazovanje stekla je u Atini, gde je od 1937. živela sa majkom i sestrom.

Učila je kod poznatog pedagoga Marije Trivele i prvi javni nastup imala 1938. u recitalu u atinskoj muzičkoj dvorani Parnason.

Već naredne godne pevala je ulogu Santuce u studentskoj produkciji Maskanjijeve opere “Kavalerija rustikana” i upisala se na Atinski konzervatorijum u klasi Elvire de Idalgo, za koju je kasnije tvrdila da je uvela u tajne belkanta.

Profesionalni debi imala je početkom 1941. malom horskom ulogom u Grčkoj nacionalnoj operi na čijoj je sceni već 1942. debitovala u naslovnoj ulozi u Pučinijevoj “Toski”.

Starije kolege pevači bojali su se lepote i snage njenog glasa sa rasponom od tri oktave, nevoljno priznajući da je “Bogom dana”.

Međunarodnu karijeru započela je 1947. i do 1965. neprikosnoveno je vladala svetskim scenama kao operska, ali i modna ikona.

Iako je njena karijera bila relativno kratka i zbog problema sa, kako je to sama objašnjavala “zvučnim kutijama”, tvrdeći da “nije i izgubila glas nego snagu u dijafragmi” smatra se jednim od najvećih soprana u istoriji opere.

Poslednju celovečernju operu otpevala je 1965. u londonskom Kovent Gardenu, a četiri godne kasnije pojavila se prvi jedini put na filmu, u “Medeji” Pjera Paola Pazolinija.

Osim po vrhunskom pevanju, bila je poznata i po tome što je zarad karijere naglo smršala 36 kilograma, čega su posledice po njen glas i danas u operskim krugovima aktuelna tema.

Novi izgled doneo joj je naslovne strane prestižnih žurnala na kojima se fotografisala u kreacijama poznatih modnih kreatora, ali i žute štampe zbog kapricioznog ponašanja, kontroverznog rivalstva sa čuvenim italijanskim sopranom Renatom Tebaldi i sklonosti skandalima.

Pogotovo posle do kraja neostvarene ljubavne veze sa grčkim magnatom Aristotelom Onazisom (1906-1975), započete 1959, koja se smatra jednom od najintrigantnijih ljubavnih priča 20. veka.

Marija Kalas nadživela je Onazisa dve i po godine.

Preminula je, kako mnogi njeni prijatelji i biografi tumače, zbog “slomljenog srca”, zvanično infarkta, u Parizu 16. septembra 1977, u 53. godini.

Prema njenoj testamentarnoj želji, njen pepeo rasut je u Jonskom moru pored ostrva Skorpisos na kome počiva Aristotel Onazis, a urna je položena na najvećem pariskom groblju Pjer Lašez.

Iza Marije Kalas ostalo je puno snimaka i operski svet u koji je unela umetničku revoluciju ne samo svojim čuvenim visokim “Ce”, već i umetnošću glume, tvrde njeni biografi.

Za proteklih nešto više od pola veka ostala je i dalje neprikosnoveni simbol vrhunske operske muzike, dobila je svoj asteroid, o njoj su snimljeni igrani i dokumentani filmovi, napisane knjige, pominje se u pesmama svetski poznatih rok sastava, njen lik je na kolekcionarskom grčkom kovanom novcu…

– Za mene je muzička umetnost veličanstvena i ne mogu da podnesem da se tretira na drugačiji način. Kad se na takav način poštuje i kad se poštuju umetnici koji to zaslužuju, ja dajem sve od sebe. Ne želim da me dovode u vezu sa slabim predstavama, ukusom, dirigovanjem ili pevanjem – govorila je Marija Kalas.

Bez lakih aplauza

Na čuvenom njujorškom konzervatorijumu Džulijard, koji se smatra najboljim u SAD, Marija Kalas držala je majstorske kurseve od 1971. do 1972, a atinska štama tesktove u čast stogodišnjice njenog rođenja započinje upravo poukom kojom je ona završavala časove: „Nastavite da idete pravim putem: ne vatrometom, ne lakim aplauzom, već izražavanjem reči, dikcijom i da zaista osetite ono što nosite u sebi. To je ono što želim”.

Misterija umetnosti

Poznati kritičar klasične muzike Lojd Švarc ostavio je belešku o pedagoškoj praksi Marije Kalas: “Kad je na jesen 1971. objavljeno da će ona držati svoj Master klas na DŽulijardu i to otvoren za publiku, za pet dolara, shvatio sam da prosto moram da odem do Njujorka… Procedura je bila jednostavna: student bi izašao na scenu i otpevao ariju, u pratnji pijaniste Eugena Kola, dok bi Marija Kalas slušala sa stolice sa malim držačem za njenu partituru. Onda bi zamolila studenta da počne ponovo, ali ovaj put bi ga slobodno prekidala. Komentarisala je stil i značenje. Govorila je o ritmu, dinamici, ornamentici, izgovoru, disanju. Apsolutno je insistirala na partituri. Poredila je pevanje na italijanskom sa pevanjem na francuskom. Čak je delila i savete kako se obući za audicije… Ali ovi časovi se nikada nisu pretvarali u njenu predstavu. Ona nikada ne bi zaboravila da je ona tu da nekoga uči. Prekidala bi frazu u sopstvenoj ariji da bi nešto objasnila. I uprkos njenoj očiglednoj nervozi kada bi neko od studenata došao napet ili nepripremljen, bila je zadivljujuće strpljiva. Terala bi ih da rade ono što im je govorila ponovo, i ponovo, i ponovo, sve dok to ne izvedu kako treba. Izgledalo je kao da je rezignira ideja da oni nikad neće dokučiti najdublju poruku i misteriju njene umetnosti. Ali ko bi mogao kriviti njih, kada je to verovatno nešto, što ni ona sama nikada nije kompletno razumela!“

U ulozi Norme 91 put

U repertoaru Marije Kalas dominiraju uloge iz opera italijanskih kompozitora – pedesetak kompletnih uloga i 34 arije iz ostalih operskih dela.

Pored Verdija i Pučinija, rado je pevala u Belinijevim, Donicetijevim, Rosinijevim i Kerubinijevim operama.

Naslovnu ulogu Belinijeve ”Norme” pevala je više nego bilo koju drugu, 91 put.

Posle višegodišnjeg napornog rada na glasu mogla je da peva skoro svaku žensku opersku ulogu – dramsku, komičnu, verističku.

Volela je izazov – na scenu je vratila mnoge zaboravljene ili nepoznate opere.

Briljirala je u tragičnim ulogama.

Bila je primadonna assoluta.

Fenomen Marije Kalas fascinira više generacija kako amaterske tako i profesionalne muzičke publike.

Jedinstven tembr njenog glasa čini je neponovljivom.

Činilo se da su fiziološke osnove njenog glasa drugačije od uobičajenih, a entuzijastima se činilo da njen glas dopire iz drugih, viših sfera.

Lični predmeti

Lični predmeti Marije Kalas i danas su veoma cenjeni među kolekcionarima.

Najveća kolekcija od 200 predmeta u kojoj su njeni operski kostimi, delovi odeće, klavir, delovi nameštaja, nakit, uključujući i omiljeni zlatni krst koji joj je rođak skinuo sa vrata na odru posle opela u grčkoj crkvi Svetog Stefana u Parizu, kao i uspomene na Onazisa…, prvi put javno je izložena je u Atini 2017. povodom obeležavanja 40. godišnjice od smrti ove operske dive.

Najveći deo te kolekcije pripada kolekcionaru Niku Karalambopulosu.

Marija Kalas je krajem oktobra dobila i muzej u Atini.