Grobnica za pozorište

Predstava „Alisa u zemlji strahova“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dobro ilustruje ovu razliku između dekora i scenografije. Izuzetan je to dekor na sceni, kako ga je osmislila i ostvarila grupa Numen, ali ništavna scenografija. Zašto?

Zato što je dešavanje na sceni bez dejstva, dijalozi su recitali, a dikcija sama sebi svrha, koja svoj tonalitet i melodiju gradi i bez odnosa prema sagovorniku i bez odnosa prema predmetu razgovora. Ta bespredmetnost odnosa na sceni onemogućuje Numenov dekor da se preobrazi u scenografiju, kao živi prostor drame.

Šta tek reći o sadržaju drame?

Reč je o Alisi iz znamenite Zemlje čudesa, koja više nije devojčica. Zatičemo je sad na polovini životnoga puta, u 35. godini, i ne više u Zemlji čudesa, nego u vlastitoj joj glavi, u vlastitoj joj duši, usred teskobe krize srednjih godina – ako su to, po današnjim merilima, srednje godine, a ne, recimo, tek svršetak juvenilnosti. Tu, u njenoj glavi, u njenoj duši, suočavamo se s njenim suočavanjem sa sopstvenim strahovima i nadama, dakle, s pozitivnim i negativnim nadama, s lepim i strašnim predviđanjima ishoda, a da se nikad, zajedno s njom, ne upitamo: Alisa, šta je to uopšte tvoja želja?

Eva Mahkovic je suočila Alisu s ordinarnim dilemama patrijarhalnog sveta: da li da se zbrači, ili da ostane neudata; da li da rodi dete, ili da ostane nerotkinja; da li da dete odgaja u braku, ili kao samohrana majka; da li da se razvede, ili da se ne razvede; da li da bude beskrupulozna, kako bi napredovala na poslu, ili da, ipak, bude kuražna i poploča tom kuraži svoju karijeru ka otkazu? I tako dalje, i tome slično.

Alisa nad svim tim dilemama pati da pati i ne zna da ne zna šta će, a intencija njene autorke, ne i Luisa Kerola, jeste da tu, ipak, iskrsne nekakav feministički odgovor. No, kakvo pitanje, takav i odgovor:

Bruka i za feminizam i za sve one istinske probleme koje žene Alisine dobi, ali i mlađe, ali i starije, i žene na sceni, i žene van scene, u pozorištu i van pozorišta, imaju pred sobom, iza sebe i ispred sebe, u ovom društvu, u onom društvu, još uvek po volji muškaraca i za muškarce, i to ne bilo kakvih muškaraca, nego dobrostojećih, moćnih muškaraca, pri vlasti, u predsedništvima i vladama, bordovima i upravnim odborima, koji su sebi našli dostojne koleginice i dali im nameštenja, da zajedno neguju isti režim patrijarhalnosti i vade iz njega dobit, od kojeg će poneki dinar otići i na produkciju predstava poput „Alise u Zemlji strahova“, u režiji Aleksandra Popovskog.
Bilo je to – dame i gospodo, čitajte ovo kao preporuku – dva sata i deset minuta, bez pauze, mrtvog vremena u pozorištu.

Ta potencijalno izvrsna scenografija grupe Numen, te sjajne orijaške kese za đubre, koje se pune vazduhom ili splašnjavaju, gradeći u međuodnosima impozantne oblike, klance i oblake, prerije i goleti, penise, sise i moždane grebene, završila je kao šuškava dekoracija jedne grobnice za pozorište.

Publika je, iznova u JDP-u, imala čast da joj pripadne uloga mrtvozornika. Stoga nije nikakvo čudo da, posle dva sata i deset minuta mrtvozora, hita iz Alisine starmale glavice u strvarnost kao za dahom života.

Jer u stvarnosti su čak i neistiniti govori-dreke predsednika države i detinje ušećereni osmesi uskislog zamenika gradonačelnika Beograda neuporedivo životniji i iskreniji od ove, ovakve i ovolike pozorišne predstave.