Foto: Astrid AckermannDezignirani šef-dirigent Simfonijskog orkestra Bavarskog radija sir Sajmon Retl, dugogodišnji šef-dirigent Berlinskih filharmoničara, nastupio je 26/27. novembra 2021. u Izar-filharmoniji sa 9. simfonijom Gustava Malera.
Jedne večeri je bio humanitarni koncert, a naredne specijalni omaž nedavno preminulom internacionalnom dirigentu Bernardu Haitinku.
Simfonijski orkestar Bavarskog radija ide u nekoliko najboljih svetskih orkestara.
Posebnost i atraktivnost humanitarnog koncerta sastojala se u činjenici da je za dirigentskim pultom stajao njen budući šef-dirigent sir Sajmon Ratl, jedan od najvećih savremenih dirigenata u novom ambijentu Izar-filharmonije obložene tamnim drvenim površinama, rezonantnim prostorom senzacionalne akustike.
Pod rigoroznim korona uslovima, auditorijum je sa 1.800 sveden na 450 mesta, što je bio logistički tour de force organizatora.
Drugo veče sa istim programom bilo je posvećeno senima u oktobru preminulog dirigenta Bernarda Haitinka.
Ko je bio Bernard Haitink?
Bernard Haitink (1929 – 2021) bio je jedan od najvećih dirigenata 20. veka, koji je preminuo 21. oktobra 2021. u 92. godini.
Rođen u Amsterdamu, detinjstvo je proveo delom pod nemačkom okupacijom, sa Damoklovim mačem nad glavom, budući da je po majčinoj lini bio jevrejske genealogije.
Njegov otac je kao direktor u jednoj elektrani postao talac i smešten u koncentracioni logor.
To traumatično iskustvo ga je obeležilo za čitav život. Haitink je samo ”tvrdom glavom” mogao uspeti protiv svih prepreka: u Amsterdamu i u Londonu sa Philharmonic Orchestra i docnije kod Royal Opera House kao šef-dirigent.
Sa Berliner Philharmoniker, Dresdner Staatskapelle, Chicago Symphony Orchestra je požnjeo internacionalne uspehe.
Veliki internacionalni dirigent, Haitink je svojim mirnim, refleksivnim stilom dirigovanja bio neka vrsta svetionika u muzičkom univerzumu. Budući takav, on je bio rado pozivani gost kod najpoznatijih orkestara.
Širokogrudo, sa respektom i divljenjem, kao šef-dirigent amsterdamskog Concertgebouw-orkestra obeležio je jednu epohu.
”On je bio kritičan i perfekcionist, ali u svemu dragi čovek koga je ceo orkestar voleo”, rekao je jedan od članova tog orkestra na vest o smrti velikog dirigenta.
Kompliment na kompliment, moglo bi se reći, ali i još nešto više: umetnički etos koji je Bernard Haitink izgradio do maksimuma, iako sebe takvim nikada ne bi opisao.
Dirigentske palice (takt-štok) Gustava Malera je idolopoklono čuvao kao relikvije, a svoje je poklanjao prijateljima koji su ih upotrebljavali za roštilj.
Umetnost je sveta! Ali ne i zanat dirigenta.
Na svojim poslednjim koncertima, na kojima je bio u centru pažnje, Haitink se, leđa okrenutih publici, zahvaljivao muzičarima orkestra.
Onda je brzo silazio sa dirigentskog pijedestala i orkestarskog podijuma, onoliko koliko su mu starački korak i štap kojim se poslednjih godina pomagao dopuštali.
Svako tašto stilizovanje ili inscenacija sebe mu je bila i ostala strana, da ne kažemo omražena. Beskrajna taština Vilhelma Mengelberga, njegovog prethodnika na čelu Concertgebouw orkestra ga je preneražavala.
Svaki autokratski gest, samovoljno uplitanje u notni tekst, prekomerna ekspresivnost i svojevoljne izmene tempa, Haitink ”nije mogao da izdrži”.
Mengelberg je bio neka vrsta dirigenta-diktatora, anahronistički tip muzičara, koji je njegovom nasledniku Haitinku bio stran.
Svaka stroga hijerarhija je protivrečila njegovoj predstavi o orkestru.
Haitink je bio uverenja da se pod prinudom, strahom i represijom ne može muzicirati.
Zanimljivo je da je Haitink Vagnera dirigovao u Amsterdamu, ali nikako nije mogao da ga diriguje u Bajrojtu, jer ga je obuzimalo nekakvo ”svojevrsno, neopisivo osećanje nelagodnosti”.
On nije navodio nikakve konkretne razloge – biće da ga je spoj veltanšauunga, kult predaka i muzički hram u Bajrojtu, kultnom mestu nemačkih hodočasnika, prenosio u to čudesno stanje nelagodnosti.
U dva maha pozivan je da diriguje sa Bečkim filharmoničarima ”novogodišnji koncert” – i oba puta je odbio tu ponudu.
Skromno je tvrdio da takve ”glamurozne stvari nisu za njega”.
Za nastupe na novogodišnjim koncertima mu, govorio je, nedostaje ”aura povoda”.
”To nije za mene”, bio je kategoričan.
On je bio decidirani neglamurozni i nimalo ekscentrični dirigent, napose ne provokator.
Decenijama ga je grizla savest što je jednom olako Šostakovičeve simfonije okvalifikovao kao ”muziku partijskih kongresa”.
Muzički svet je smrću Bernarda Haitinka izgubio jednog od najvećih dirigenata našeg vremena.
Njegove interpretacije Bruknerovih i Malerovih simfonija će ostati trajno istorijsko svedočanstvo zvezdanih momenata muzike.
Njegovo delo će ostati trajno u srcima svih nas koji smo imali sreću i čast da ga uživo slušamo.
Novi šef dirigent najboljeg orkestra na svetu
Simfonijski orkestar Bavarskog radija koji je sarađivao sa Haitinkom gotovo šest decenija je 27. novembra sa svojim budućim šefom-dirigentom proslavio inače majestetičnu devetu Malerovu simfoniju.
Retl akcentuje oprezno u pijanisimu otpočetom stavu svoju strast i polet koji će biti gušeni tmurnim pogrebnim marševima.
Dva naredna stava su neka vrsta groteske.
Sa vitalnošću su se smenjivali kontrasti ronda i otmene osnovne teme kroz svetle i virilne udare limenih duvača.
Sve će himnično vrhuniti u grandioznom finalu kao savršenom skladu dirigenta i zvučne kulture orkestra.
Gudači, na čemu je Retl insistirao, pokazali su maksimalnu opulentnost, a kontrabasi, čela i viole imali su gradivni uzlet u naizmeničnim delovima partiture.
Nakon 15 sekundi tišine posle poslednjeg takta, razlomio se aplauz koji je prerastao u ekstatične klicaje i stojeće ovacije budućem dirigentu ovog slavnog orkestra, anticipirajući time svoju radost što na njegovo čelo dolazi kongenijalni dirigent, bivši šef-dirigent berlinskih filharmoničara, najboljeg orkestra na svetu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
