Habermas i makroi: svet dana i svet noći

Zbog svoje relativne mladosti (imao je 50 godina u trenutku kada je ubijen), izuzetne inteligencije i veoma neobičnog života, postao je i sve više se doživljava kao heroj i ikona mnogih u Srbiji. No, za razliku od Kenedija, čiji je politički život ranije presečen, Đinđićev prekinuti život omogućava svima da izgrade pouzdanu priču o tome kako bi stvari bile mnogo bolje da je ostao živ. Đinđićev prijatelj iz gimnazije i s fakulteta Dragan Lakićević upravo je napisao izvrsne memoare o svom prijateljstvu, naslovljene (sa očiglednom aluzijom na DŽojsa) „Portret političara u mladosti“.

Knjiga je jako dobra i preporučujem je svim čitaocima. Ali moja namera nije da raspravljam o Đinđićevom životu, već da istaknem jednu malu, uzgrednu osobinu knjige. I Đinđić i Lakićević studiraju filozofiju u Frankfurtu (početkom osamdesetih). Slušali su mnoge poznate profesore, a Habermas je jedan od njih. Đinđić je uspeo, nakon što ga je sekretarica grubo odbila, da razgovara s Habermasom, penjući se uza zid zgrade u koje je živeo Habermas i skokom kroz prozor profesorove kancelarije (postupak koji je ozbiljno uplašio Habermasa). Tako je uspeo da postane postdiplomac.

Lakićevićev put do obrazovanja na fakultetu bio je nešto manje uzbudljiv, ali je i njegova priča veoma interesantna. I Đinđić i Lakićević bili su skoro potpuno bespomoćni, živeći od neredovnih i privremenih stipendija, a preživljavajući uz pomoć neobičnih poslova (od gradilišta do noćnih klubova i šverca), mešajući se s jugoslovenskim i turskim gastarbajterima ili slučajnim ženama koje su zaveli na večeru i piće.

Taj kontrast između dnevnog života sačinjenog od filozofskih predavanja na prestižnom i uređenom univerzitetu, gde se profesori pojavljuju tačno na vreme, zakazuju konsultacije mesec dana unapred, drže predavanje o društvenom ugovoru, otuđenju, ontologiji, epistemologiji…, gde su biblioteke ogromne i tihe, knjige stižu brzo, dok ih nose tihi pomoćnici, i sveta noći – kada se naši juanci vrate u svoja prebivališta – to je zapanjujuće.

Velika zgrada za iznajmljivanje u kojoj žive podeljena je na male sobe, sa zajedničkim kupatilima, gde praktično nijedan stanar nema nikakav nameštaj i gde u mnogim sobama živi pet ili šest ili sedam ilegalnih ili legalnih radnika (s porodicama) od Jugoslavije, Turske, Maroka, Bangladeša, Nigerije. Stanari, piše Lakićević, gotovo nikad se ne pozdravljaju: stideći se siromaštva, tiho, „kao fantomi“, prolaze jedni pored drugih kada se sretnu ispred zgrade.

Ali neki stanovi su izuzetak od ove grube, utučene, poslušne i ogorčene gomile. To su stanovi u kojima makroi organizuju lažne brakove gastarbajtera i nemačkih prostitutki – brakove koji, kao i u SAD, omogućavaju ilegalnim radnicima da postanu legalni. Ozbiljni muškarci srednjih godina, obučeni u svoja najbolja odela, s belim čarapama i cipelama, dolaze u stanove makroa gde biraju buduću ženu i dogovaraju se o ceni i dužini trajanja braka.

Kada se završi noć, Lakićević se vraća u svet učenja, u kome se raspravlja o najboljim načinima organizovanja društva, o pravim i dužnostima građana, o radničkoj klasi i buržoaziji, l’etre et le nant. Ali svet dana i svet noći nemaju ništa zajedničko. Ne samo što ljudi dana i ljudi noći imaju različita interesovanja i životne pozicije. Oni ne mogu smatrati, na bilo koji značajan način, da pripadaju istoj zajednici. To su dva sveta.

Najpol je video istu dvojnost između belaca i porobljenog i bednog afričkog stanovništva. U prelepom pasusu Najpol piše:

„Postojao je svet dana; to je bio beli svet. Postojao je svet noći; to je bio afrički svet, svet duhova i magije i pravih bogova. I u tom svetu, grubi muškarci, poniženi u toku dana, pretvarali su se – u svojim očima i očima svojih sapatnika – u kraljeve, čarobnjake, herbaliste, u ljude koji su u vezi sa stvarnim silama na zemlji i koji poseduju potpunu moć… Za nekoga sa strane, vlasnika robova, afrički noćni svet može izgledati kao svet mimike, dečji svet, karneval. Ali za Afrikance… to je pravi svet: pretvorili su bele muškarce u fantome, a život na plantažama u iluziju.“

I ja sam doživeo, mada na mnogo manje dramatičan način, ogromnu podeljenost dva sveta tokom demonstracija Indignadosa u Španiji. Demonstracije su počele 2011. godine u Puerta del Solu, jedne martovske večeri, ne dalje od sto metara od stana u kojem sam tada živeo. Demonstracije su se nastavile tokom dana šireći se po ostatku Španije. Mnogi ljudi su komentarisali kako se dobro ponašaju mladi ljudi koji su zauzeli ulice španskih gradova. I zapravo često sam ih viđao uveče, pa čak i u kasnim toplim španskim noćima, dok sede u malim krugovima, kao u agorama, razgovarajući, podižući ruke i glasajući o različitim predlozima.

Ali ono što se ne pominje jesu ljudi na rubovima ovih vežbi u neposrednoj demokratiji. To nisu samo policija ili komunalna policija. Bile su tu na stotine Afrikanaca kojima su tako masovni skupovi na jednom mestu pružili nove poslovne mogućnosti: prodaju flaširane vode, žvakaćih guma, voća, lažnih Viton torbi i Roleks satova. NJihova aktivnost, koja je uvek prisutna u Puerta del Solu i susednim ulicama, sada je pojačana. Bilo ih je sve više i prodavali su više stvari. Policija koja se uzdržala od intervencije protiv španske omladine nije mogla da stupi u akciju protiv Afrikanaca. Dakle, posao je procvetao.

Ali zapanjujuća stvar bila je ogromna provalija između ova dva sveta mladih ljudi iste generacije. (Mislim da mladi Španci uglavnom nisu ni primetili mlade Afrikance; mora da su na njih gledali kao na pozorišne efekte.) Dok je jedna grupa razgovarala o Habermasu i Baumanu, druga grupa, verovatno ni ne znajući ništa o tome što se događa, videla je ovu ljudsku aglomeraciju kao priliku da dodaju još nekoliko evra svojim bednim prihodima.

Da li su svi oni bili deo iste zajednice? Nimalo. Kao u nemačkom slučaju iz osamdesetih, španski slučaj iz 2011. godine ilustruje ogromnu distancu između onih koji su članovi zajednice i onih koji to nisu.

Težak zadatak Evrope biće integracija ove dve grupe. Ali kao što ovi primeri pokazuju, malo se toga promenilo za trideset godina, i nije lako očekivati da će se stvari poboljšati u narednih trideset godina. Mogu li ove dve različite zajednice koegzistirati zauvek?

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović

Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u NJujorku, pisac knjige „Globalna nejednakost“.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs