Foto Marijana Janković– Evo, upravo sam u Crnoj Gori da bih igrao drugu reprizu „Kumova“ Duška Kovačevića koju je režirao Bobo Đurović. Obeležili smo 140 godina Nikšićkog pozorišta , a gledao sam kao i cela Srbija „Vreme smrti“. Završili smo i „Company“ Nebojše Bradića koji je nedavno imao premijeru. To je brodvejski spektakl, a sinoć sam igrao „Žene na ivici nervnog sloma“ . Nema karte za tu predstavu, a čeka me „Rat i mir“ koja je takođe jedna od gledanijih predstava u gradu – deklamuje glumac Hadži Nenad Maričić iz automobila na putu kroz Crnu Goru, odgovarajući na pitanje Danasa gde je sve trenutno angažovan.
– Intezivno se radi. Stiže malo i umor ali dobro se nosim sa tim – dodaje Maričić koga smo pozvali povodom premijere filma „Hrana za golubove“, tačnije omaža Žarka Luševiću u sklopu programa 71. Martovskog festivala.
Neki kažu da je to njegova poslednja uloga, drugi da je to „Vreme smrti“ a Maričić koji je igrao i u jednom i drugom ostvarenju sa Žarkom Lauševićem smatra da je teško utvrditi šta je poslednje snimio ali je lik Živojina Mišića svakako uloga koja je obeležila kraj Lauševićeve karijere.
Ona je značajna i za našeg sagovornika jer mu je donela neprocenjivo iskustvo da deli kadar sa glumcem na čijim filmovima je odrastao.
O tome smo najviše razgovarali, a minimalno o politici.
-Nama dvojici su se neobično ukrštali putevi, igrom slučaja ja sam bio veliki prijatelj sa njegovim kolegom sa klase Andrejom Maričićem koji me pozvao da radim muziku za dokumentarac „Lauš“ Branke Gajić koji je izašao mnogo pre nego što je Žarko počeo intezivno da radi kod nas.
Kada je došao pre dve, tri godine, radili smo studentski film „Hrana za golubove„ Milice Spasojević koji se prikazuje na 71. Martovskom festivalu. Tada smo se konačno i upoznali a nakon toga sam bio njegov glavni partner u ekranizaciji serije „Vreme smrti“ gde nas dvojica vodimo srpsku vojsku kao Stevan Hadžić i vojvoda Živojin Mišić – kaže Maričić.
Prema njegovim rečima, Žarko je u lik Živojina Mišića uložio celo svoje biće i veoma odgovorno i spremno pristupio ovoj ulozi.
– On je dao celog sebe za tu ulogu. Tome sam svedočio ne samo ja nego cela ekipa. Bio je uvek prvi na setu zato što mu je bio takav raspored scena, i tako svaki dan, do kraja snimanja. Imao je šahovsku, matematičku preciznost u svemu što govori. Imao sam i zadovoljstvo i da učestvujem u pripremama zajedno sa njim. Prolazili smo tekst i naše scene individualno, nevezano za probe pre snimanja. Razgovarali smo o odnosu Živojina Mišića i Hadžića i pronašli u tome intersentane stvari i različite boje i to se nije zaustavilo ni tokom snimanja. Bio je jedan lep trenutak kada smo došli obojica sa istom idejom i čim smo se videli nasmejali smo se i jedan drugom rekli: „E, imam jednu ideju za onu scenu danas“. Obojica smo, maltene u istom trenutku to izgovorili, kada smo prepoznali trenutak u kome Hadžić i Mišić postanu prijatelji, prevaziđu nedoumice, možda i nesporazume.
On mi je prišao i rekao „Znaš, shvatio sam nešto“ . „Shvatio sam i ja“, uzvratio sam. „ Da, da“ kaže Žarko „Oni u onoj sceni kliknu. Postanu veliki prijatelji“. Koliko je to istorijski tačno nismo mogli da znamo . Ni Ćosić dok je pisao „Vreme smrti“ nije tačno znao baš najbolje sve detalje ni o Hadžiću ni u Živojinu Mišiću pošto tada nisu bile tako lako dostupne informacije. Kasnije sam doznao da je Mišić izuzetno cenio Stevana Hadžića, i insistirao da on ostane načelnik štaba Prve armije, i bude kraj njega, tokom perioda 1914 – 1915. Obojica smo igrali istaknute heroje Prvog svetskog rata i izuzetne ličnosti koje zaslužuju ne samo poštovanje nego i sa glumačke strane veliku odgovornost – konstatuje Maričić.
Lik koji on tumači, a za koji se podrobno pripremao, zanimljiv je i istorijski značajan po tome što je kasnije organizovao vojsku na istočnom frontu što je po sebi bio neverovatan put jer je morao da pređe pola Azije da bi došao do cilja.
– Hadžić je organizovao jugoslovenske dobrovoljce na ruskom frontu , tokom Prvog svetskog rata. Bio je vrhunski vojni operativac, kasnije general i vojni ministar četiri puta – podesća Maričić.
Upitan da li je imao tremu da radi sa Žarkom s obzirom na to da pripada generaciji koja je svedočila njegovom nesvakidašnjem talentu i upečatljivoj pojavi još kao mladog dramskog umetnika, Maričić odrično odgovara.
– Nisam ja neki čovek koji boluje od treme… Bio sam generacija koja je odrastala uz njegove filmove i njegov život sam doživljavao intezivno i blisko jer smo bili savremenici i svedoci njegove karijere i svega što se dešavalo. Kada sam radio sa njim to je isključivo bila radost i ozarenje. Smatram to neprocenjivim iskustvom i bogatstvom u svojoj karijeri. Ljubav i pre svega odmerenost su odlikovali naše druženja što je on veoma cenio. Bio je retko drag čovek, pun topline i dalo se mnogo toga naučiti od njega – kako , u stvari, glumac mora da poštuje sebe i druge, da uvek ima mere i mogao bih još dugo da nabrajam samo lepo o svemu što sam od Žarka naučio – konstatuje Maričić.
Na pitanje da li ga je intimno izmenio rad na predstavi „Žene na ivici nervnog sloma“ i učinio da možda bolje razume složenost ženske prirode odgovara potvrdno.
– Milslim da ne postoji čovek koji neće naučiti nešto iz te predstave rađene po filmu Almodovara koji je stvorio ovu priču da bismo razumeli bolje žensko unutrašnje biće. Ta predstava će nas možda na mnogo efikasniji način promeniti nabolje nego svi feministički pokreti sveta. Zato što je to upravo snaga pozorišta, snaga filma i snaga dramske umetnosti – ističe Maričić.
Na kraju pitali smo Maričića šta misli da li će se do 2. juna upodobiti uslovi koji bi omogućili fer izbore.
Uz duboki uzdah naš sagovornik odgovara:
– Teško je bilo šta pametno da se kaže kada država ne postoji. Ja se samo molim bogu da se desi čudo i da nas spasi od ove pošasti. I još se samo pitam kako ovaj narod može da ćuti o Kosovu. Kako narod koji je toliko stradao kao što smo videli, evo sada u „Vremenu smrti“, može da ćuti na sve ovo, i zašto pesnici i tolike vajne patriote ostaju nemi, zašto ne pevaju i ne govore o našim izdajnicima? – pita Nenad Maričić.
Hrana za golubove
U okviru revijalnog programa Domaća panorama u Velikoj sali Doma omladine Beograda sinoć je održana premijera kratkog igranog filma „Hrana za golubove“u kojem je jednu od poslednnjih uloga ostvario Žarko Laušević. U ovom ostvarenju, snimljenom po scenariju i u režiji Milice Spasojević, Laušević igra Zorana, penzionisanog profesora fizičkog vaspitanja. Odrađujući svakodnevni ritual, upoznaje Dejana, dečka koji ima veliki problem. Zoran će u Dejanu prepoznati samog sebe i imaće razlog da iskoristi svoje teško stečeno znanje, dok će Dejan dobiti sve što nije znao da mu je preko potrebno. Film je snimljen u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a pored Lauševića uloge tumače Luka Grbić i Nenad Maričić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
