Hadži Petar Božović: Izgubili smo obraz a on je najvažniji

Trenutno se odmara u banji Vrujci, gde, kako priča, leti uglavnom živi a, i inače, rado ovde „skokne kad god može“. Na telefon se javlja uobičajeno sa – „Pronto?“ To mu je, kaže, ostalo kao jedina uspomena iz vremena mladosti još dok je studirao italijanski jezik i književnost. Pandemiju koronavirusom ovde, kako objašnjava, ne može da sagledava parcijalno, nego kao globalni problem.

– Gledam nas kao deo sveta. Nismo mi van njega i ne možemo biti ni po čemu specifični. Možemo po drugim ludostima, ali ovaj virus je izjednačio ceo svet. On je kao lakmus papir pokazao sve svetske bolesti – ekonomske, ljudske, političke. Učinio da svi pokažu svoje pravo lice i to je dragoceno, da nemamo iluzije da smo bolji, da je ovo bolji svet, ne daj Bože – konstatuje Božović. Na opasku Danasa da smo ipak po nekim ludostima specifični Božović uzvraća da bi dnevnu politiku radije zaobišao.

– Ceo svet je postao politika. Pogledajte samo šta rade takozvane velike sile i kako koriste trenutak – pitaju ko je kriv, ko je sve ovo doneo? Od svega toga jedino tačno je da priroda nekad pusti i bolest ali u sebi ima istovremeno i lek. Ovo sada što se dešava je plod ljudske inteligencije ili neinteligencije, takozvanog napretka nauke, tako da od toga leka nema. Setimo se ebole, setimo se AIDSA. Sve je to stvoreno u laboratorijama – smatra Božović dodajući da se čovek umesto da služi prirodi, koja mu sve nudi da bi bolje živeo, ponaša kao silnik.

– I, naravno, sve se to sveti – konstatuje naš sagovornik. Na pitanje kako vidi svoju profesiju u ovom trenutku uzvraća – Zašto me pitate za moju profesiju, zašto ne za kulturu uopšte? – kaže Božović sumirajući stanje u ovoj oblasti podacima.

– Za kulturu se izdvaja 0,73 odsto iz budžeta, ali čak ni to nije potpuno tačno jer 0,24 odsto ide za medije, a samo 0,49 ostaje za kulturu. Da me pitate o nekulturi mogao bih ceo dan da pričam – konstatuje. Božović smatra da se samo na primeru Narodnog pozorišta mogu videti razmere zanemarivanja institucija kulture.

– Knjaz Miloš je prodavao svinje i od toga napravio nacionalni teatar, posle njegov sin Mihailo, i za to vreme malo Narodno pozorište je primilo baletski i operski ansambl, plus hor. Ali oni su već godinama podstanari jedan drugome – podseća Božović, dodajući da se izgradnja Opere samo ponekad pomene.

– Nekada je bio veliki konkurs za to zdanje. Pobedio je danski projekat. Predviđeno je bilo da bude realizovan na Ušću kod Muzeja savremene umetnosti koji je kad je otvoren bio pravo osveženje za kulturu Beograda i u arhitektonskom i u svakom drugom smislu. Nažalost, to nikada nije napravljeno jer je neko rekao da treba mnogo para – priča Božović. On je ogorčen i na zauzimanje parkova koji, kako kaže, sigurno nisu tu da bi se u njima pravili trgovački centri.

– Ni Karađorđevići, ni Obrenovići, ni Brozovi nisu dirali parkove. To se dešava sada – skreće pažnju Božović, dodajući da ne pominje slučajno arhitekturu.

– Ovo što se dešava u poslednje vreme nije arhitektura nego zločin prema Beogradu. Kako kaže, to što nadležni mašu papirima i upućuju građane da prouče izgled određenih gradova je apsurdno, jer bi ti gradovi, po starosti, mogli biti unučići Beogradu.

– Treba poštovati istoriju ovog grada. Da ne govorim o njegovom kosmopolitskom licu. Ali šta to vredi kad se gradi „Beograd na vodi“, kad se zatrpava pogled grada – podseća Božović.

Upitan da prokomentariše peticiju kulturnih radnika i njihovu solidarnost s lekarima koji traže smenu Kriznog štaba Božović odgovara da nije siguran koliko je pametno da se kulturnjaci mešaju sa lekarima. – Ne možemo da se mešamo sa lekarima. Mi treba da izađemo ujedinjeni kao kultura – kaže Božović, podsećajući da je on to svojevremeno predlagao upravnicima pozorišta.

– Predlagao sam da reagujemo ne kad voda dođe do poda tvoje kuće, nego da svi nastupimo blagovremeno i ujedinjeno – sva pozorišta, svi slikari, pisci, arhitekte, muzičari…

Razočaran je i zato što je Beograd bio nekad poznat po operskim divama, baletskim igračima i što danas toga više nema. Kaže da i sam položaj zdanja Narodnog pozorišta, stešnjenog između „Staklenca“ koji je tu „privremeno“ godinama, i zgrade hotela, sugeriše njegov suštinski status.

– Ne bi me čudilo ni da Kolarac pretvore u kladionicu – dodaje.

Prema Božovićevom mišljenju, ono najgore što nas je sada zadesilo, a inače je najvažnije je što smo izgubili obraz.

– Mi smo danas u ovoj zemlji izgubili obraz. Mi se pred sobom ili okviru svog malog društva napijemo, ogovaramo, a kad izađemo nigde nas nema A ne znam ni zašto da izađemo. Za koju opoziciju, za onu koja nije imala snage ni da se ujedini pa da kaže zajedno: „eto, nećemo“. Ne, jer oni , u stvari, svi hoće nešto za sebe. To znači „o, prokleta kosovska večera, Srbina progoni i ćera“. To znači ćeraćemo se još – zaključuje Hadži Petar Božović.