Haime Roho: Digitalna tehnologija je omogućila da svako može da misli da je fotograf

Veliki je zagovornik očuvanja prirode i povezivanja velikih prirodnih prostora, nada se da bi njegove fotografije mogle da budu alat za stvaranje novih predela pod zaštitom.

On često sarađuje kao fotograf, filmski stvaralac i savetnik za komunikacije sa ekološkim organizacijama, korporativnim klijentima, obrazovnim ustanovama i državnim agencijama širom sveta.

Roho je stariji član Internacionalne lige fotografa za očuvanje prirode, poverenik WILD fondacije i dobitnik nagrada na takmičenjima kao što su Svetska novinska fotografija i nagrada za najboljeg fotografa divljeg sveta.

S njim smo razgovarali uoči dodele nagrada dodele nagrada foto konkursa, National Geographic čiji je bio gost.

– Biti član žirija nekog foto konkursa je privilegija. To vasm daje uvid u to kako razmišljaju drugi fotografi, na šta se usredsređuju, Šta Šalju na konkurse, možete da sagledate zbivanja na celoj savremenoj fotografskoj sceni.

*Kako izgleda savremena fotografska scena?

– Nikad nije bilo više fotografija koje su svakome na dohvat ruke. Danas otvorite Instagram koji vam izbaci milion slika koje su navodno odličnog kvaliteta. Živimo u vremenu koje je izuzetno delikatno. Nikad nije bilo više i nikad nije bilo teže razlučiti jesu li te fotografije snimljene kao verni odraz stvarnosti ili je reč o nečijem umetničkom viđenju stvarnosti.

*Danas svi misle da sa pametnim telefonima mogu da budu fotografi.

– To je drugo pitanje. To je jedan od gorućih problema fotografske profesije danas. Danas svako telefonom snima nezamislivu količinu fotografija, a digitalna tehnologija je omogućila da svako može da misli da je fotograf. Brzina kojom se dele fotografije dovela je dotle da ljudi kloji dobiju mnogo lajkova pomisle da dobro fotografišu, a da ustvari, što svi znamo, algoritmi društvenih mreža, favorizuju određen tip fotografija, u odnosu na neke druge. Ovo vreme je zbog toga veoma zanimljivo, ali konfuzno za profesionalno bavljenje fotografijom. Ali, ne verujem da su se zbog svega toga osnovna pravila igre promenila.

*Kako u džungli fotrografija kojoj smo izloženi uspostaviti jasne kriterijume?

– Za mene je to sasvim jasno. Fotografija treba da bude lepa, mora da bude estetski moćna i dobra. Podrazumeva se da treba da bude tehnički dobra, mada su tu moguća različita tumačenja i interpretacije. Mene s druge strane zanimaju fotografije koje su narativno kompleksne, koje šalju poruku, koje nisu ‘ravne’, već žele nešto da vam poruče. Mislim da danas slike koje vas iznenađuju svojom kompozicijom, na kojinmaq vidite nešto što niste očekivali postoje. Kao član žirija možete da stanete, da se zamislite i kažete sebi ‘Nikad nisam video ovako nešto’

*Pomažu li velike platforme poput Nacionalne geografije razvoju nezavisne fotografske scene?

– Gotovo svi fotografi koji sarađuju sa Nacionalnom geografijom su nezavisni, odnosno rade kao frilenseri. LJudi to pogrešno razumeju. Danas gotovo da i nema fotografa sa stalnim angažmanom. Danas je mnogo fotografa frilens i radi na projektima, po tom principu funkcioniše i Nacionalna geografija. Da kao slobodnjaku vam pomažu, jer su društvo koje vam kroz podršku omogućavaju da radite na velikim projektima, ne samo zato što vas pristojno plate za ono što uradite, već su jedna od malobrojnih kompanija koje još uvek ulažu u to da mi fotografi možemo mirno da radimo na terenu. Jedna je stvar kad jedan projekat za neki časopis treba da uradite za deset dana, a sasvim drugo je kad to možete da radite 90 dana. Upravo to vasm dozvoljava da budete tu u pravom trenutku, a fotografija je upravo to “uhvatiti pravi trenutak”. Ponekad hoćete da fotografišete neki spektakularni prizor, nebo se naoblači i taj prizor nestane, hoćete da snimite neku životinju a ona se nikad ne pojavi, ili treba da fotografišete neki dođaj za koji znate da će se desiti a učesnici se ne pojave. Dakle, imati luksuz raspolaganja vremenom, čin jenica da možete da stalno da pokušavate da snimite ono što želite dok ne dobijete fotografiju za koju mislite da je najbolja jeste privilegija.

*Kako vidite budućniost fotografije?

– Mnogo se postavljalo to pitanje kad se pojavio video, pa kad su se pojavili pametni telefoni. Verujem da klasična fotografija najviše odgovara nama kao vrsti I načinu na koji naš mozak obrađuje infotmacije. Ne negiram činjenicu da nje video kao medij izuzetno atraktivan, a s druge strane, klasična fotografija je neverovatno pamtljiva, ona ima potencijal da se pretvori u legendu PokuŠajte da se prisetite koje vam legendarne fotografije padaju napamet, velikih fotografija XX veka se svi sećamo. To je moć klasične fotografije, ona zadržava taj trenutak I kad god je pogledate možete mnogo lakće da ga se prisetite, nego kad je reč o pokretnim slikama koje jesu atraktivne , ali se teže pamte. Zato će klasična fotografija preživeti protok vremena kao što su i štampane knjige nešto opipljivo što želimo da držimo u ruci. Svi su ih proglašavali mrtvim, a one su i dalje tu i veoma su cenjene.

Dobitnici nagrada
Na foto konkursu Nacionalne geografije prispelo je 3.448 fotografija , a učestvovalo je 2.396 ljudi. Stručni žiri koji su činili eksperti u oblasti fotografije Haime Roho, Marko Risović, Predrag Kostin i Milana Petrović proglasio je dobitnike. Najbolji u kategoriji „Životinje“ bili su Đerđeli Jožef, koji je i ukupni pobednik konkursa, i Miloš Prelević sa fotografijama „Svadbeni let“ i „Zaseda“. U kategoriji „LJudi“, prvo mesto pripalo je Đorđu Đokoviću za fotografiju „Život sa druge strane“, dok je drugo mesto sa fotografijom „Sreća“ osvojila Maja Vukomanović. Najbolji u kategoriji „Pejzaži“ bio je Vladimir Tadić sa fotografijom „Selo Medna“, dok je drugu poziciju osvojio „Zlatar“ Lazara Todorovića. U kategoriji „Odozgo“ najbolja je bila Danica Markez koja je na fotografiji ovekovečila „Novosadsko more“, dok je „Neočekivani huk“ Dejana Lazarevića osvojio drugo mesto. Nikola Milanko i njegova fotografija „Vatrena stanica“ dobitnici su nagradu publike.