Hali Gali 2 – Electric Boogaloo: Slušali smo nastavak kultne kompilacije

Nastavci su uvek zaj**ana stvar. Nikad ne znaš da li autor zaista ima šta da kaže ponovo na neku poznatu temu, ili mu samo trebaju pare, pare i još para. Kroz pop kulturu pamtimo nastavke „Kuma“ ili „Terminatora“ kao i priče koje se tom prilikom ističu, a to je da su ovi uradci bolji od prvog. Pamtimo i neke nebuloze poput „Policijske Akademije“, čiji nastavci isto kao i prvi deo, nisu imali nikakovg smisla ali je nekim ljudima bilo zabavno. Hali Gali 2 je kao svi ti nastavci zajedno.

Prvo sam dobio snimak sa jedne strane i zamolili su me da nikome ne kažem da sam ga dobio. Onda sam dobio snimak sa druge strane uz istu molbu, da nikome ne kažem. Onda sam dobio i sa treće strane, ali tad je valjda smelo da se priča da je ploča zaista gotova jer je izašao već članak u Vremenu. Samo mi je prolazilo kroz glavu – „Molim te Bože, nemoj da je baš mnogo loše, pa da moram da lažem da mi se dopalo“.

Dobro je, ne moram da lažem.

Tamo nekad pre korone ova ekipica entuzijasta je počela sa organizacijom svirki pod imenom ringišpilske zabave sa ciljem da se svira do ranih jutarnjih sati i da gitare mogu da predstavljaju žurku koja zavodi distorzijama i u 3 ujutru. Ne moraju to uvek da budu duboki četvoro četvrtinski taktovi tehna, kako to obično biva u glavnom nam gradu, koju neki još nazivaju party prestonicom evrope. Mahom oni koji nisu putovali dalje od Novog Sada kad je Exit.

Hali Gali 2 je uspeo da u sebe utka upravo tu energiju, zabavu, opuštenost ali i kul stejtmenet žurke koju je nekad davno, pre skoro 5 godina za sebe namenio. Celu ekupu sa ove ploče možete da zamislite kao dvadesetogodišnjake na kućnoj žurci, gde svako za sebe drži svoj stejdž zavisno od prostorije u kojoj bleje.

Bilo da su oteli kompijuter u sobi sa koje ide preglasna muzika uz koju se gube i nerviraju komšije (Sv Pseta, Ubili su batlera, Sitzpinker), ili imaju visokointelektualne razgovore na terasi uz par pića ili dimova (Daze, KoiKoi, Šajzerbiterlemon), ili su nagurani u kuhinji gde je po običaju najbolja i najopuštenija žurka (Vizelj, Proto Tip, Cactus Field, Gazorpazorp).

Zajedničko im je prijateljstvo, ili kako bi Anglo-Saksonci rekli comradery. Možda je to ono što ih odlikuje više nego sve one prethodne generacije. Kao što znamo, od Paket Aranžmana pa na ovamo, na svakih pet do deset godina pojavi se jedna kompilacija, manje ili više uspešna, koja pravi presek neke scene.

Na tim albumima bilo je sjajnih bendova ali i onih kojih se više ne sećamo. I ni za jednu nisam siguran da je bila toliko prirodno skupljena i sabrana kao što je to Hali Gali ekipa. Dovoljno je samo da vidite bilo koji njihov solo koncert, i njihove saborce iz Hali Galija na bini kao goste ili u publici u prvim redovima, da shvatite da je ovo već sad porodica.

Ko sve peva, svira, viče i daje sve od sebe na Hali gali 2?

E pa ta porodica je sačinila izdanje koje počinje tvrdo i komercijalnim samoubistvom, pesmom „Utorkom, ponekad“, benda Ubili su batlera. Ona će odbiti bukom i kreštavim vokalom svakoga ko je tu zalutao, ali i zavesti sve one koje treba stihom ovde nema nikog, nikog osim nas. Tim stihom pesma postaje slogan čitavog izdanja. Kompilacija se nastavlja na shoegaze odrastanje grupe Sitzpinker, i još malo buke Svetih pseta kojima se očigledno omililo pevanje.

Tada stižemo i do prvog vrhunca ploče. Vizelj je bend koji je svakako svojom ekstravagantnom rokenrol mešavinom zauzeo jednu od pol pozicija cele generacje. Pesma „Crna magija“ zvuči kao The Black Keys koji su zalutalu u istočnu Srbiju, ili kao kad bi Goran Bregović u 2024. godini osnovao garage blues bend. Izaberite šta vam više prija kao opis.

Godina 2023. je svakako bila Proto tip godina. Na svom velikom koncertu u Domu omladine u decembru su nam po prvi put odsvirali „Sreću“, a comradery o kom sam već pričao se najlepše video na toj pesmi, i količini drugarstva koje izlazi iz benda i njegovih gostiju. Melodija Lavanovog trombona je taj dodatan začin koji diže ovaj bend u večnost.

Gazorpazorp raste svakog dana sve više, i od tog besnog post hard core benda stiže u svoje college power pop godine. Beograd će jednog dana pričati o tome kako je Husker Du reinkarnacija postojala na ovim prostorima, i imala je ime izvučeno iz crtane serije „Rick and Morty“. Nove nade i novi bendovi koji se pridružuju ovom putujećem cirkusu su uz Batlere koji otvaraju ploču i grupa Daze i Catus Fields.

Daze je rešio da napravi pesmu od tri čina, psihodeličnu, sa blagim stoner začinima. Najkompleksnija pesma dolazi od najmlađih, sa sve gudačima na kraju. Cactus Fields su krenuli putem toga da naprave hit i to su uradili. Pesma „Izgubljenima“ zauzima mesto  neprežaljenih Johanbrauer sa prethodne kompilacije, a svi znamo da njihova „Tundra“ se ispostavila kao najveći hit. Da li će se to desiti i sa „Izgubljenima“?

Drugi vrhunac ploče su momci i devojka iz Šajzerbiterlemon. Ovde nije postojala tema, ali da jeste, ovaj bend je najbolje odgovorio zadatku. Rokernol uz koji se pleše, sa sjajnim klavijaturama kao začinom, ali i sjajnom porukom u refrenu koja može da stoji kao neki besni grafit i kao opomena svima onima koji se ne lože. A poruka Hali Galija je pre svega da se uvek treba i mora ložiti.

Ploču zatvaraju KoiKoi, bend koji je svojim načinom svirke, komponovanjem i odnosom prema muzici već nadrastao ovaj region. Ipak, njihovo pojavljivanje u ovoj ekipi samo govori koliko je i dalje cela ova priča bitna.

Ovu ploču valja spakovati u neku od onih kapsula, da buduće generacije mogu da vide kako je to bilo biti mlad čovek u dvadesetim, sa one strane Beograda na vodi, huškanja na druge narode i opšte legalizovanog šabanizma, dok pokušavaš nemoguće, a to je da budeš mlad i da se zabaviš. U vremensku kapsulu, ili kao poruku u boci za spasavanje. Nešto od ta dva.