Hamlet bez dileme

Verovati ili ne u transcendentalnost istine i život u pojmu slobode, što traži žrtvu, ali i daruje istinsku radost? Jednom rečju, biti il’ ne biti? Ta razdorna pitanja koja individualni i društveni život iz puke letargije postojanja vode na grubu i sklisku pozornicu egzistencije, ne izmožđuju i ne umaraju Hamleta na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Pošto se suoči s duhom svog umorenog oca, danskog kralja, Hamlet je, bez dileme, odmah rešen da se osveti. Ludilo glumi ne iz muke, nego iz zabave; a pred Gertrudom (Jasna Đuričić), saučesnicom u ovom političkom ubistvu par excellence, koja mu je mater, on se zaroza u suze kao pubertetski dečačić, i cmizdri, zahtevajući od nje da, pre svega, ne odlazi više u postelju svome novom suprugu, kralju Klaudiju (Nikola Rakočević), njegovom stricu.

Gertrudu Hamlet ovde vidi samo kao majku koja je izneverila njegovog dičnog oca i koja, eto, zadovoljava seksualne apetite očevom ubici, ali ne i kao svoju protivnicu, koja stoji nasuprot moralu i pravdi, nasuprot Danskoj i slobodi njenog naroda. A Šekspirov je Hamlet, poput Oresta, spreman da se odrekne zakona krvi, koji poštuje svaki vampir, i da u ime pravde zadavi čak i onu koja mu je majka.

Novi beogradski Hamlet (Nebojša Glogovac) sveti se stricu Klaudiju kao nevernom bratu svog oca, a ne kao nedoličnom uzurpatoru prestola. Političnost Vilijama Šekspira, ovde je otišla u nepovrat, i mi gledamo jedan melodramatski niz scena o privatnoj osveti, upravo po receptu preinačenja koji je reditelju Aleksandru Popovskom prepisao autor adaptacije, Goran Stefanovski. Na pitanje: „Kako (pristup, žanr)“, Stefanovski je zapisao: „Tragikomično… Slatko-kiselo.“ I doista, sva ljutina ove dične tragedije pretvorena je u slatko-kiselu tragikomičnost.

Stoga, na kraju i nema Fortinbrasa, okupatora, koji u programu i na plakatu predstave figurira u imenu glumca (Milan Marić), koji se ne pojavljuje na sceni, jer je, dakle, ostao bez uloge, kao što je njegov lik ostao bez smisla i funkcije, a komad bez epiloga.

Svestrano je, od početka do kraja, ovo bekstvo reditelja Popovskog od političnosti dramatičara Šekspira, tog najpolitičnijeg od svih dramskih pisaca, koji je pokazao ne samo neizbežnost ideologije misli i intriga nego i emocija i čulnosti (sic!). Stoga u ovoj predstavi nema ni (a)političnosti Ofelijinih osećanja. Sa Ofelijom (Jovana Stojiljković) reditelj nas upoznaje tako što ona, pred svojim ocem Polonijem (Goran Šušljik), depilira butine i navlači gaćice kao da upravo očekuje klijenta. A Ofelija, dame i gospodo, ljubitelji i ljubiteljke pozorišta, nije nikakva seksualna radnica, ma koliko nekom ta fantazma bila uzbudljiva, nego zaljubljeno čeljade, u čiju nevinost ogavni dostojanstvenici upisuju svoja lukavstva sve dok ona ne poludi. I to ludilo ovde je izostavljeno.

Sve što je opasno i problematično, izostavljeno je, a ono što je ostalo – ili je geg, ili je patetika. Reditelj nema uvida u celinu, izostavio je celinu i njen kontekst, a scene, uglavnom preinačene, uprizorava nezavisno jednu od druge – trudeći se oko spoljašnjeg efekta, izvan njihove biti.
Hamlet triput ubija Klaudija, u tri puta istovetno igranoj sceni, dok se Klaudije moli, i tri puta Hamlet govori da će, eto, sad Klaudijeva duša u pakao. Kod Šekspira je upravo suprotno. Hamlet ne ubija Klaudija na molitvi, da mu duša, zlikovcu, ne bi završila u raju, kako veruje Hamlet. Nije, dakle, važno samo ubiti zločinca, nego ispuniti pravdu i vreme vratiti u zglob iz kojeg je iskočilo. Ovde je to neprotumačeno preinačeno, a krst, koji štiti zlotvora, zamenjen je gitarom. Umesto etike, diple, gospodo, kako bi rekao Miloš Đurić

Šekspirov gorki komad na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta obrstile su horde vrlo banalnih gegova, opsenjivača prostote, među kojima je i taj da najčuveniji monolog-dilemu u dramskoj književnosti, izgovara ne Hamlet, nego senilni Glumac, mucajući, sričući, a sam Hamlet ponoviće ga tek na kraju ove sladunjavo-kiselkaste balade, kad je već sve gotovo a da ga nije ni bilo.
Izvrsna scenografija – zaista, za pamćenje – sa pokretnim zavesama i digitalnim natpisima, rešenje Svena Jonkea i grupe Numen, i glumački dar Nebojše Glogovca, koji ostaje jasno vidljiv i u lošim postavkama, doprineli su zavodljivosti pakovanja ove slatko-kisele ispražnjenosti:
Hamlet je bez dileme, predstava je bez problema. Nema reditelja, nema problema – ni u pozorištu, ni u društvu. Udri brigu na veselje! Udri tragediju na komediju! Naći će se uvek kritičara da to karijerno lukavstvo nazovu postmudrošću.