Za početak Minhenskog operskog festivala izvedena je premijera produkcije koja je pre šest godina bila izvedena u Glindenburnu – ”Hamlet” Breta Dina. Tom operom je tada, kao i sada u Minhenu, dirigovao generalni muzički direktor Bavarske opere Vladimir Jurovski.
„To be or not to be“: Već stolećima fascinira „Hamlet“, Šekspirova epohalna drama iz ranog 17. veka koja esencijalnim pitanjima zadire u srž ljudskog bivstva.
Princ Hamlet tuguje u Elsinoru za svojim mrtvim ocem, kraljem.
Nakon sahrane ubrzo sledi svadba kraljeve udovice Gertrude sa Klaudijem, kraljevim bratom.
Hamlet je duboko pometen ranom smrću svoga oca kao i hitrom udajom svoje majke.
Istovremeno mu se duh mrtvog oca projavljuje.
Kada je saznao od očevog prikazanja da je Klaudije (Hamletov stric) umorio svoga brata, Hamlet se zaklinje na osvetu.
On sa trupom glumaca izvodi komad u kome je ubistvo njegovog oca inscenirano.
Klaudijeva reakcija potvrđuje Hamletovu sumnju i on priprema plan da se osveti ubistvom.
I njegova ljubav prema Ofeliji propada.
Hamlet se upliće i zapliće u svet prepun igri za moć, u neprozirno šipražje i korov laži, spletki i podlih zamki.
Bret Din je 2017. komponovao operu o fragilnom mladom čoveku u potrazi za smislom i istinom koja je iste godine bila praizvedena na festivalu opere u Glindenburgu.
Metju Džoslin je napisao libreto koji se zasniva isključivo na tekstu Vilijama Šekspira.
U njegovom „Hamletu“ se prelivaju muzičke granice između svakodnevnog i natprirodnog, time što se osim instrumenata koriste i objekti kao što su kamenje ili papir.
Naporedo sa muzičarima orkestra ispod bine nastupaju muzičari u ložama i operskoj sali.
Celokupni prostor publike (parter i galerije) postaju bina, a publika dospeva u centar i biva muzički priključena Hamletovom svetu misli.
„Hamlet“ je od samog početka bio revolucija: forma monologa je perfektno sredstvo za duševno usredsređenje i postavljanje moralnih pitanja.
Ovo delo u celini odlikuju višeslojne dvoznačnosti.
Da li je duh oca figura sa moralnim autoritetom ili je reprezentacija zla?
U interpretaciji komada to je odlučujući kriterijum.
Režiser je, čini nam se, bio uverenja da je duh otelovljenje istine iz koje se razvija dalja radnja u komadu.
Bret Din je komponovao začuđujući zvučni svet koji nas uvodi u Hamletov svet misli, koji je zacelo kardinalna tačka odnosno čvor drame.
On nas kao publiku okružuje u ovom svetu u kome ideje lete kao sinapse unutar mozga.
Kompozitor je komponovao zvučne slike i sećanja kao autorefleksije.
Ponekad one odjekuju kao retorički odraz političke moći.
Ponekad su u nekakvom mucanju, jecanju od bola, zabune i izdaje, koju Ofelija doživljava.
Bret prožima te ideje sa izuzetnim akustičkim dizajnom tako što primenjuje izvitoperene elektronske zvučne snimke, pojačavajući time jaz između poznatog i nepoznatog sveta, između materijalnog i spiritualnog, javnog i privatnog.
Protiv inscenacije u režiji Nila Armfilda ne može biti reči: ovde su skladno spletene tradicija i inovacija.
Istorijski kostimi, scene mačevanja, ludila i umiranja su bravurozno izvedeni i otpevani.
Šekspir je u londonskom Globu morao da zabavlja stojeću publiku do poslednje slike, te je šou neka vrsta apsolutnog zadatka u tradiciji engleskog teatra.
U ovome je režija bila ortodoksna, te smo uverenja da se Šekspir u Nemačkoj modernije tumači no u Engelskoj, što ne znači nužno da ovo pričinjava i veću radost.
Tako se ova ”Hamlet” inscenacija rastegla na tri i po sata.
Dirigent Jurovski bio je neka vrsta ”mašiniste” koji je metronomskim gestovima određivao ritam i instrumentaciju, u većoj meri nego u melodiji.
U ovoj partituri note deluju nervozno, poput roja komaraca pod snopom svetlosti u prokrčenoj šumi, što je à la longe delovalo jednoobrazno i monotono.
U ovoj postavci Hamlet nije melanholičar, već neurotičar u zamku sa simptomom hiperaktivnosti.
Ovde treba istaći ulogu izvanrednog Džona Tomlinstona, koji je igrao/pevao više uloga: duha Hamletovog oca, jednog od glumaca ”komada u komadu” i grobara.
Sofija Koh kao kraljica i Rod Gilfraj kao suprug i bratoubica su bili izvanredni.
Alaen Klajton u naslovnoj ulozi je osvojio publiku autentičnošću. Posebno je on virtuozno i elegantno delovao u sceni mačevanja.
Ono što je The New York Times pisao posle premijere u Glindenburnu ”elegantno, trezveno i intelektualno”, možemo i mi, šest godina docnije, da potvrdimo.
Ovakvi epiteti ljubiteljima opere na svim meridijanima sveta, te i u Minhenu, izuzetno imponuju.
U jednu reč, ovo je bio glamurozni preludijum na Operskom festivalu u bavarskoj metropoli 2023.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
