Hana Selimović: "Zvezda" je moj oproštaj sa verom u kolektivne pobune

Ostvarenje, koje je prvi put prikazano nedavno u Montrealu, govori o Dobrici, koga igra Slavko Štimac – čoveku koga život nije mazio, od kada su ga roditelji kao bebu napustili. Ipak, bez obzira na sve nedaće s kojima se susreće, Dobrica bira da u ljudima vidi samo dobro, i iako se mnogi smeju njegovoj naivnosti, svako ko sa njim dođe u kontakt i sam se menja. Pitanje je da li će Dobričina dobrota moći da promeni i ženu u koju se zaljubljuje – prostitutku i narkomanku, koja zloupotrebljava dete da od njega izvuče novac. Iako su izgledi da ova veza uspe, čini se, ravni nuli, Dobrica odlučuje da ne digne ruke od žene koju voli. Dobričinu ljubav igra Hana Selimović.

* U sinopsisu filma „Ime: Dobrica, prezime: Nepoznato“ navodi se da je to bajka za odrasle. Šta to tačno znači? Da li su danas odraslima bajke potrebnije nego deci?

– S obzirom na to da u današnje vreme film o dobroti nazivamo bajkom, svima nama je potrebna priča u kojoj ljudi preživljavaju razne nedaće, a zatim zbog svojih vrlina, iz tih istih nedaća izlaze bolji, srećniji, menjajući i ulepšavajući svet oko sebe. Kao neki mali podsetnik, da su ljudi sposobni da budu i dobri jedni prema drugima. Pa makar u žanru koji je bliži naivizmu od pretežno biranog ili igranog realizma.

* Dobrica kroz sve nedaće, od malih nogu, prolazi prepun dobre volje i spremnosti da pomogne drugima. U jednom momentu ljudi oko njega počinju da se popravljaju i da postaju bolji. Kako takve osobe prolaze izvan fikcije? Može li zaista „život biti tako lep kada čovek ne bi bio čoveku vuk“, kao što napominje reditelj?

– Sigurna sam da je u teoriji to moguće. U praksi stvari nisu nikada tako jednostavne i svi mi smo sastavljeni od isuviše materijala, slojeva i kontradiktornosti da bismo o životu govorili crno/belo. Ljudi su složena bića, ali napor da čovek bude bolji i da brine o drugome je već dobar korak više ka bajkama.

* Na koji način Dobrica utiče na lik koji vi igrate?

– Kao i obično u životu, kada neko prihvati sve vaše mane, kada svojim strpljenjem zaobli vaše oštrice i ljubavlju pomiluje sva bolna mesta iz kojih proizilazi agresija, ili grubost, čovek se kao ranjena životinja, smiruje, pripitomljava, i počinje da živi svoju pravu prirodu. Ne onu koja je u stalnom ratu. Već onu koja žudi za ljubavlju.

* Reditelj Srđa Penezić je svoje ostvarenje definisao kao „antidomaći film“. Šta to za vas znači?

– Pretpostavljam da je Penezić želeo da kaže da je on za razliku od većine ostvarenja u domaćoj produkciji, svetao, vedar, nepretenciozan i da za cilj ima da se ljudi osećaju rasterećeno i raspoloženo izašavši iz bioskopa.

* Reklo bi ste vi svojom dosadašnjom karijerom („Beli, beli svet“, „Neposlušni“, „Sizif K.“) niste ni imali dodira sa takozvanim „domaćim“ filmom, već sa „antidomaćim“… Kako generalno birate uloge? Odnosno, da li ih zapravo birate?

– Nisam sigurna da bih svoje izbore nazvala „antidomaćim“, to nije moj termin, i ne bih ga poistovećivala sa svojom biografijom. Ja sam igrala u domaćim filmovima različitih žanrova, estetika i tema. Ono što ih vezuje je eventualno to da mogu potpasti pod kategoriju koju nazivamo autorski film. Uloge biram prema svom osećanju sveta i umetnosti, želim da mogu da stojim iza stvari koje radim, dakle svi elementi, tekst, autorska ekipa, način rada određuju da li to to nešto što me interesuje i čemu mogu i želim da se pružim. Veoma sam srećna što su uloge koje sam odigrala podrazumevale da svi ti elementi budu prisutni, a one su mene nalazile. Odnosno, na neki način, išle smo jedne drugima u susret.

* Da li je to bila stvar vašeg ličnog izbora – krenuti putem kojim se ređe ide i igrati u projektima koji ne znače veliki broj gledalaca i popularnost, ali možda znače nagrade i ličnu satisfakciju?

– Da, to jeste bio moj izbor, mesta na kojima ja nalazim smisao ne moraju nužno biti mesta koja pružaju smisao i većini. Ali da me pogrešno ne shvatite, to ne znači da ne bih kada bih, na primer, pročitala sjajan scenario za TV seriju, u čije bi se likove zaljubila, a bila uverena da će to biti snimljeno na najsloženiji i najprofesionalniji način, kako se to u svetu već po pravilu radi, pristala da odigram ulogu. Bih, sa veseljem i predanošću.

* Nakon predstave „Otac na službenom putu“ i brojnih nagrada za ulogu Sene Zolj (uključujući i Sterijinu nagradu za glumu) činilo se da će vam vrata svih teatara biti otvorena. Šta se dogodilo?

– Život. I meni se tako činilo. No nije tako bilo. Usledio je period od tri godine pauze koje su za mene u tom trenutku bile teške, ali koje su mi, sad vidim, pomogle da stvorim svoju sliku o onome šta bih htela od pozorišta, a da izbegnem da postanem ono što bi pozorište i krug oko pozorišta htelo da budem za njega. Naučila sam i da cenim to što moj put nije jednostavan jer ni sama ne bih želela da budem jednostavna.

* Bili ste deo okupacije bioskopa Zvezda. Da li je za mlade umetnike pobuna jedini način da se čuje njihov glas?

– Nisam sigurna da je dobro da na vaše pitanje odgovaram iz perspektive pogleda na taj događaj, budući da sam iz te priče istupila. To je veoma složena tema. Pre neki dan sam pomislila kako je vreme Golog otoka bilo vreme u kojem, ako se drzneš da pustiš glas, za to snosiš posledice. Danas možeš da laješ danima, noćima, da urlaš i zavijaš. I to nema nikakvo značenje. Nećeš snositi posledice, ali nećeš vršiti ni uticaj. Zvezda je možda moj oproštaj sa željom i verom u kolektivne, i pobune uopšte. Odnosno mislim da sam ja tip koji te borbe želi da vodi individualno, strateški, i kroz umetnost. Ipak, divim se i želim da izrazim priznanje ljudima koji Zvezdu i dalje čine živom.

* Kako iz te pozicije vidite stanje u kulturi u Srbiji?

– Kao potpunu propast, sa pokojim incidentom. Kao more zatočenog potencijala. Kao egzistencijalni pakao. Kao nemar, i nebrigu, i neuviđanje da kultura nije neki ukras, nego nužnost, i hrana za duh jednog naroda. Pozorišta su otrovana nebrigom, neulaganjem i interesima, koji sa umetnošću nemaju veze. Volela bih da kažem da nije sve tako crno, ali osećam dužnost da budem iskrena, upravo iz velike ljubavi prema svom poslu, veri i želji za boljitkom.

* Ipak, kakve ste ciljeve stavili pred sebe u profesionalnom smislu? Čemu se nadate, čemu težite (kakvim ulogama, projektima, načinu rada…)?

– Želim da me okolnosti ne zacrne, u pozorištu i na filmu ima izuzetnih, divnih ljudi, sa kojima razmena i smisao postoje, ne želim da prestanem da se nadam, da radim sa punim uverenjima i ljubavlju. Želim da se u pozorištima otvore radna mesta, na koja ćemo se moje kolege i ja zaposliti, želim da ne moram, posle stvari koje sam uradila, da imam političku ili bilo kakvu drugu vezu za to isto zaposlenje, želim da mogu da živim od posla koji radim, želim da se radujem komadima koji se postavljaju, želim da upoznajem ljude i sebe iznova kroz taj magični život koje pozorište u svojoj suštini nudi, želim da volim, da se radujem, da verujem, i da menjam stvari. Dakle, idealizam i renesansa. Da li je to sve što ja želim moguće, to je već drugo pitanje.

* Novu sezonu u Narodnom pozorištu otvoriće predstava „Ivanov“ u čijoj ste podeli. Koliko je tekst o čoveku koji se neprestano sukobljavao sa za njega nemogućim preprekama – tromošću, pasivnošću i ravnodušnošću (dovoljno moćnima da unište svaki idealizam i oduševljenje), blizak savremenoj publici? Šta nama danas govori Čehov?

– Čehov ne govori ništa o životu, samo onima koji time ne žele ni da se zanimaju. On nije potrošna roba, ni pisac jednog vremena i jednog prostora, već pisac za sva vremena. U sledećoj sezoni, HNK Zagreb postavlja ovaj komad, režira ga Nekrošius, „Ivanov“ se igra u Parizu i na Brodveju, u Volksbuhneu se igrao skoro deceniju, Tamaš Ašer je u „Katona Jožef“ teatru napravio sjajnog „Ivanova“. Očigledno u tom komadu i u problematici koju lik Ivanova sobom nosi postoji nešto što hvata duh vremena, svakog vremena, koje slama kosti poštenim ljudima, onima koji su imali ideale. Besmrtni klasici ne mogu niti treba da imaju aktuelnost političkog skandala, modne revije, niti sezonskih tematskih trivijalnosti ovog doba. To je danas aktuelno. To su poruke koje nam se šalju. Klasici nam ne šalju poruku, nego postavljaju pitanja. Večna pitanja, o smislu i ljudskoj egzistenciji, pitanja koja zla vremena samo potenciraju. U tom smislu, danas je „Ivanov“ kao tema, nužnost.

Dobrica

Film „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato“ beogradsku premijeru imaće 2. novembra. Pored Štimca, koji je i koscenarista i producent, i Hane Selimović, u filmu igraju i: Helena Jakovljević, Mirjana Joković, Bogdan Diklić, Renata Ulmanski, Miodrag Mrgud Radovanović, Marko Baćović, Milan Caci Mihajlović, Rada Đuričin, Bojan Dimitrijević, Sergej Trifunović, Vladica Milosavljević, Branislav Lečić, Gordana Đurđević Dimić, Nebojša Dugalić…

Ivanov

Čehovljev komad „Ivanov“ u režiji Tatjane Mandić Rigonat biće premijerno izveden 12. oktobra u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pored Hane Selimović u glumačkoj podeli su i: Nikola Ristanovski, Nada Šargin, Predrag Ejdus, Branka Petrić, Nenad Stojmenović, Branko Vidaković, Danijela Ugrenović, Vanja Milačić, Nikola Vujović, Bojan Krivokapić, Peđa Vasić i Jelena Živković. Irena Dragović je kompozitor, Anđelija Todorović koreograf, a Branko Hojnik scenograf ove predstave.