Hand job u galeriji Remont

Kustoskinja izložbe je Amalija Stojsavljević, a umetnice Mia Arsenijević (SRB), Nina Babić (BIH), Saša Bezjak (SL), Milica Dukić (SRB), Mirjana Đotunović Mustra (AT-SRB), kolektiv NEpraktične žene (SRB), Mojca Senegačnik (SL).

Postavka u Remontu biće izložena do 26. novembra.

Koji su to autori/ke koji/e rade u vezu kao umetničkom medijumu i zašto baš u njemu; kakav vizuelni izraz omogućava tehnika veza; postoji li politički/emancipatorski/ feministički potencijal radova nastalih u ovoj tehnici, samo su neka od pitanja na koje se pokušava odgovoriti izložbom.

Izborom šest umetnica i jednog kolektiva—Mia  Arsenijević (SRB), Nina Babić (BIH), Saša Bezjak (SL), Milica Dukić (SRB-ISR), Mirjana Đotunović Mustra (AT-SRB), NEpraktične žene (SRB), Mojca Senegačnik (SL)—na jednom mestu se okuplja i predstavlja raznovrsnost tema i tehnika koje prate ovaj medij.

– Na našim prostorima, vez je bio obavezan ženski posao i učio se od najranijeg detinjstva. On je bio pokazatelj društvenog i materijalnog statusa, uzrasta, regionalne i nacionalne pripadnosti. Krajem 19. veka postao je deo osnovnog obrazovanja ženske dece, a kasnije i srednjeg, gimnazijskog i stručnog obrazovanja. Posle Drugog svetskog rata ručni rad, odnosno znanje o vezu, svelo se na predmet domaćinstva. Međutim, dubljom analizom ovog medija, njegovih performativnih aspekata, konteksta u kome nastaje i samih motiva/tema koje prikazuje, otkrivamo potpuno nove stratume njegovog značenja i kulturološke interpretacije – ukazuju iz galerije.

Iz Remonta dodaju: „Čitajući grafičku novelu iransko-francuske autroke Marjane Satrapi pod nazivom Embroideries, kao i neke od članaka Svetlane Slapšak poput Žene i zaposlenost stičemo utisak da vez nije samo fizičko provlačenje konca kroz platno/kožu, već se putem njega konstruišu različite diskurzivne dimenzije poput ženskosti, feminizma, otpora, vrednost neformalnog razgovora, paralelne istorije itd. Moć veza počiva u njegovoj mogućnosti da spoji kulturološki kontradiktorne pojmove, kao što je privatno-javno, zadovoljstvo-nametnut posao, spretne ruke-pametna glava, patrijarhat-ženska emancipacija, staromodno-moderno, individualno-kolektivno, umetnost-zanat itd.“

– Pored toga što može imati terapeutsko dejstvo, njegova bitna karakteristika jeste da može poslužiti i kao svojevrsan istorijski arhiv marginalizovanih grupa, odnosno reprezent glasova koji se ne čuju. Polazeći od tvrdnje Rozike Parker (Rozsika Parker) da se žena koja veze ne posmatra kao neko ko stvara umetnost, već je to izraz ženskosti, ovom izložbom želimo da ukinemo predrasude prema samom medijumu kao tradicionalnom, ponavljačkom i zaostalom, dok bi sa druge strane predstavili diskurzivni potencijal koji on nosi – ukazuju iz Galerije Remont.