(Hanibal) Lektor srpskog horora

Dobro.

Uzmite onda, onako nasumce, knjižicu „Slešer trejler, kratke srpske šok priče“ Dušana Cicvare.Na prvi pogled (dizajn Šindik & Šindik) ona deluje kao crni patologov ili policijski pokrov preko raskomadanog leša. Kroz njega je, ipak, uspela da probije krvava fleka. Zatim na bočnim krajevima pokrova ugledate perforacije, karakteristične za filmsku traku. Verovatno, negativ. Ili tzv. „leader band“, crni blank, koji se prvo ušnira u kinoprojektor, da bi poštedeo oštećenja filmsku sliku koja sledi. Pa, naravno, reći ćete – radi se o „trejleru“ ili predobjavi, kako smo mi, pre pandemije engleskog jezika, zvali kratku i efektno/atraktivno izmontiranu najavu filma koji ćemo tek gledati.

I to ukazuje na pravu suštinu ove, samo obimom, minijaturne knjižice: Cicvara je shvatio da je sepsa koja izjeda savremeni horor, od Lavkrafta do Kinga i Barkera, od „Zore živih mrtvaca“ do „Zone mrtvih“ – preopširnost, predvidljiva citatoidnost koja stvara repetitivnu predugost, čiji je, opet krajnji, neželjeni efekat – dosada. Priče/poglavlja dokumentarne hronike savremenog srpskog društva su munjevito efikasne; kao nekoliko manijakovih uboda u meko tkivo i zasecanja kasapskim nožem po karotidi. Efekat ovih proznih hitaca je zapanjenost žrtve, pardon, čitaoca.

Cicvara, kao i svaki dobar pisac horora, uosećavajući se u svoje manijake-ubice, preuzima jednu (žanrovski nametnutu, obaveznu) slabost. Kod njega je to „slabost“ jezičke prirode – logična za pisca koji je ekscesivni čitalac i gledalac horora: on svojim islednicima/krvoslednicima ukazuje na svoje izvore. Ali i lektoriše ih, forenzički invazivno odstranjujući, kauterizujući, iz svog tkiva teksta, onaj balast operoznosti, koji citirani „uzori“ nisu umeli.

Cicvara otvara svoju „partiju“ sa čitaocem, navodeći ovoga da poveruje kako je knjiga inspirisana izvikanom TV emisijom „Šok koridor“, a zatim upućuje i na mnoštvo savremenih globalnih i srpskih horor referenci (literarnih – Elis, Lašon, King, Simons, Lavkraft, filmskih – Dante, Konjević/Todorović…). Iako nema sumnje da Cicvara sve to čita/gleda, u „Slešeru“ je sve to montažno-atraktivno, ejzenštejnovski lektorisano. Hanibal lektorisano: Cicvara leči horor hiruškim putem – on kasapi Lavkrafta (po sopstvenom priznanju metodom minijaturizacije jednog Somerseta Moma), dok ne ogoli sam kostur njegove esencije efikasnosti – zapanjujuću brzometnost Embrouza Birsa i Gogolja. I Glišića i Domanovića, recimo.

I najzad, zašto je „Slešer“ – dokumentarna hronika, dakle, baš srpske današnjice?

Evo vam citat-dokaza: „Ove noći mrtvaci ustaju iz grobova da bi glasali na predstojećim vanrednim parlamentarnim i predsedničkim izborima“. Ili u milionskim brojevima čekaju na šalterima, zaboravljajući koliko su puta već prevareni, državnu milostinju od utešnih 17 evra, umesto obećanih 1000, recimo. To je mesto gde Cicvara upire prst u rane naše sramote i kratko nas, mangupski pita: „Bo-bo tu?“ Odgovor „Slešera“ naše stvarnosti je jednostavan – ako ne boli, narkoza na koju smo se primili, dobro funkcioniše i amputacija nekog od sledećih naših udova, samo što nije počela.