Milena Marković: Haos je bio, biće i biva

O tom svetu, između ostalog govori, u svojoj stvarno novoj knjizi “Deca”. Nad tim svetom, kazala je još  ranije Milena, ona ne lamentira. To je  i razumljivo, budući da je taj svet u poemi “Deca” “preselila u večnost”. Spašeni su od zaborava Beograd,  jedna zemlja koje više nema, ljudi kojih više nema, priroda koje više nema, selo i  grad  kojih više nema, iako sve navedeno nije ključni motiv knjige. Ključ su, kako njen naslov kaže,  deca, ona koja su bila, koja su tu i ona koja će se tek roditi. Pisac Miljenko Jergović, ocenio je da su „Deca“  najvažniji  roman koji ostaje iza naše generacije.  -„Deca“ su  su roman o djetinjstvu, o djeci koja rađaju drugu djecu, o obitelji – disfunkcionalnoj, jer tko, osim popova i pedagoga, zna za funkcionalnu obitelj, “Deca” su poema o osujećenom, vječno nedovršenom odrastanju, moćna, u našim jezicima neusporediva, najveća knjiga o ženskosti, o majčinstvu, kćerinstvu i sinovstvu, opasan roman o povijesti…- poručuje Jergović.

* Tema dece, detinjeg pogleda na svet, “osujećenog odrastanja” se na različite načine provlači kroz vaš rad. Zašto se vraćate ovim pitanjima?

– Ja sam se uvek bavila odrastanjem. Mitovi, bajke, tragedije, veliki romani se bave odrastanjem. Pisci, isto kao i sveštenici, kao naučnici, kao filozofi, pokušavaju da objasne ljudski život, njegov tok i smisao. Oni to mogu činiti iz vizure idealističke, materijalističke, egzistencijalističke, nihilističke, postavka se menja ali uvek su ista pitanja. Pitanja su Ko? Kako? Zašto? To su inače osnovna dramska pitanja, za tim slede pitanja  Kako? Kad? Čak i kad je motivacioni kod namerno izvučen čitaocu ili gledaocu ispod nogu, što mnogi sprovode u dvadesetom veku, i tu postoji jedna potraga za istinom, odnosno,  i u tezi – ništa nema smisla, haos je bio biće i biva, i tu je prisutna čovekova patnja i borba za smislom. A sva ova pitanja počinju baš u detinjstvu.  U svakom čuči duga linija predaka, onda te okolina oblikuje a viša sila ili gospodin slučaj te bace u neponovljivu borbu koja je jedino što imaš.  A mi koji pričamo priče imamo želju da haos podjarmimo, umirimo, izgovaramo kletve, molitve, bajalice, pevamo pesme.

Ljudsko biće je pokretna i promenljiva stvar i u svakom je ono neko dete. Ja sam u ovoj poemi samo izabrala da mi ključ budu deca. To znači strepnja, radoznalost, žudnja, bol, svaka stvar ima značaj  i vidi se prvi put u životu, i postoji nada u obnavljanje.

* U ovoj knjizi ste  direktniji nego inače. Sami ste rekli da ste u određenom smislu  išli do kraja, imenovanjem  vama bliskih ljudi, dece, rođaka, prijatelja. Da li ste se s tim u vezi premišljali, imali neku dilemu i kako su vaši bližnji reagovali na to što pišete o njima?

– Ne treba to naročito mistifikovati, nije bitno. Meni je uvek bilo zabavno za kafanskim stolom da razmatram kako Tolstoj mrzi Vronskog a koliko se prikazao u Ljevinu i u kojoj tiradi se pomaljaju Dostojevski ili Džek London u svojim knjigama,  potresno mi je što je mali Dikens čistio cipele i bio dete radnik po strašnim londonskim ulicama. Prorok razvrata, rastrojstva, slobode, veliki Bodler je sahranjen u sendviču između svog očuha, malograđanina koga je prezirao, i majke, koju je obožavao, a čitav život su ga izdržavali. Ruso je bio licemer, pisao je jedno, radio drugo a mislio treće. To je odlično da se čovek zabavi, ali, pre svega treba da se čita. Da se vidi o čemu je to, gde je težište, koja je ideja, koje se sile prikazuju u nečijem radu. Jedno je čovek, delo je nešto drugo, to treba odvojiti.

Imate slučaj sa Knausgorom koji se sudio sa svojom porodicom jer su ga optužili da laže, što nije važno, glupost, nije on pisao hroniku, on je čovek ispisao priču svojom krvlju, to nije njihova krv, nema veze sa njima. Imate i gospođu Ferante oko koje se napravio čitav dar mar a ona je učinila nešto vrlo jednostavno, verovatno je obećala mužu i porodici da neće da se prikaže, to je sasvim u redu, samo, ne vidim što bi me to zanimalo. Baš me briga što neće da se pokaže, ne mora se praviti od toga filozofija, nema neke filozofije.

Selindžer se sakrio, ko zna zašto je to uradio, mene ne zanima zbog toga, zanima me zbog njegovog stila i dara za detalj.

Imate i velikog Beketa koji se pravio lud i ne možete da ga uhvatite ni za glavu ni za rep, nije progovorio o sebi nikada, a zapravo je jedan od najmoćnijih glasova tog veka i veliki medijum strašnih događanja i previranja, svojim ne-jezikom je ispričao strašnu i potresnu priču o sebi i svetu koji je gledao.

Ja sam do sada u mojim pesmama bila medijum, sada sam učesnik, junak, pokretna sam spolja i iznutra. Moje dileme su uvek i isključivo o tome da li sam nešto dobro uradila. Onog trenutka kad postanem svesna da je rad završen, da je to to, da sam uradila sve što sam mogla, tog trenutka nemam dileme i premišljanja. Jedina reakcija koja me zanima je reakcija publike, u smislu mog poziva, pomažem li ja, služim li, dajem li i dalje pesmu, pošto to je ono što ja radim. Ja sam već gotova sa tom poemom. Sada ću da radim nešto drugo. Moji bližnji znaju da sam ja pisac. Ja biram šta ću da napišem, kada i kako. To je jedina sloboda koju imam. Bitno je da je koristim dobro. Ostalo nema veze sa njima. To je moje.

* Briše li se u ovoj poemi razlika između lirskog subjekta i vaše privatne ličnosti?

– Nikad se ne briše razlika između lirskog subjekta i privatne ličnosti, u tome je razlika između književnosti i imitacije književnosti. Onog trenutka kada vi imate temu, ideju, formu, strukturu, poseban jezik koji je na različite načine metrički određen i organizovan u odnosu na navedeno, to više nije privatna ličnost, to je poezija. Ako još ima čitaoce,  tu tek stvar postane vrlo jasna, ne čitaju ti koji kupe knjigu o meni, oni čitaju o sebi, ulaze unutra, kreću se i doživljavaju. Nema to više veze sa privatnim. Ima veze sa ličnim, to je nešto drugo.

* Da li prema vašem mišljenju iskrenost u poeziji jamči autentičnost izraza?

– Iskrenost je jedno, autentičnost drugo, dar pesme treće, umeće četvrto, rad nešto peto i ima još mnogo stavki. Možeš ti da budeš iskren kolko hoćeš a da se to nikog ne tiče. Iskrenost ne postoji. Onog trenutka kada ti sedneš da pišeš, ti manipulišeš, smišljaš, organizuješ misli. Verovatno ste mislili na istinu. To je nešto drugo. Ako nisi do kraja upoznao sebe i nisi sposoban da se poništiš pred nečim većim od tebe a to je u ovom smislu dar, ideja, poziv,  onda ne spadaš u tu vrstu autentičnih pisaca koji su meni bili najbitniji.

To je skoro pa religiozno osećanje, moraš da uradiš nešto, osećaš poziv da to uradiš, ideš do kraja i preko kraja. To je istina. I to radiš i za sebe i za druge.

* Knjiga “Deca” ostavlja jak utisak kad se pročita, kao i kada vi čitate odlomke iz nje, ali na drugačiji način. Kako gledate na ova dva kvaliteta vaše poezije (čitalački i izvođački)?

– Izvođački utisak se sastoji isključivo u tome da ja čitam ravno, trudim se da nemam emociju a onda reči urade ostalo. Svaka druga interpretacija bi bila loša jer ja nisam izvođač, nemam dara za to,  nemam dara za glumu ni za imitaciju, znači, čitam ravno i pravilno da se čuju reči. I onda one rade svoj posao. Prema tome, ja ni ne znam da li moje pesme imaju izvođački kvalitet pošto do sada nisam imala priliku da vidim kako ih neko izvodi. Stalno ih recituju ljudi, vole da recituju, to je lepo, meni to imponuje i bude mi milo, govorim o profesionalnom izvođenju. Dajem svoje pesme muzičarima, dajem da koriste za izložbe, neki reditelji kada izvode moje komade stave unutra po neku pesmu, ali, to je sada njihova interpretacije u okviru muzike, slike, performansa ili drame.

Moje čitanje ima taj jedan ravni epsko-guslarski momenat suve interpretacije, čitanja, odnosno, ja samo prenosim. I to očigledno ima neku čar, slušaju ljudi po sat vremena, ćute.

Inače, kad sam počela sa čitanjem, ima više od dvadeset godina, po inostranim festivalima, bila sam katastrofalna. Nije mi se sviđalo moje čitanje a nisu mi se ni sviđali razni razbarušeni pesnici koji su nešto kao repovali i slemovali svoju nejaku reč. Te sam našla način svoje interpretacije. Iza mene su uvek neke kros over gusle, u mojoj glavi.

* Knjige izdavačke kuće LOM  su po sebi lepo dizajnirni objekti. Kome treba zahvaliti  za dizajn knjige “Deca”, da li ste se i vi mešali u njen izgled, kada i kojom prilikom je nastala fotografija na njenim koricama?

– Jeste, divan je dizajn LOM-a i tu je zaslužan Flavio Rigonat, koji to bira i sarađuje sa raznim ljudima. Ja sam na svojim koricama imala Uroša Đurića, Simonidu Rajčević, Fleku. Sada je bio potpuno drugi ključ. Flavio je razmišljao o nekom dizajnu i imao svoje predloge, međutim, ostali smo na prvobitnoj ideji, a to je bila ideja Tanje Mandić Rigonat, da se stavi moja slika kad sam bila devojčica, ona me je tad upoznala. I ja sam našla razne slike. Ova slika je privatna, slikala me je sestra na Ajfelovoj kuli, Pariz 1990, duva vetar , ja sam tek napunila šesnaest godina. Ne znam kuda će me sve odvesti život. Ne znam da upravo tad živim kraj jedne epohe. Umišljam da se to na neki način vidi na slici. A u knjizi postoji sigurno.

* Govoreći  o epskom u ovoj poemi, rekli ste da vam je bilo važno da sve dovedete u vezu sa svetom u kom ste živeli i koji više ne postoji, kao i da u tome bude sadržana najava nečeg novog što dolazi, što ne znamo šta će biti. Postoji li strah od tog novog i nepoznatog?Ako da i ako ne, zašto?

– Uvek postoji strepnja od nepoznatog. Strah je konkretno osećanje, služi preživljavanju, strepnja je, između ostalog, ono što odvaja čoveka od životinje. Strepnja od nepoznatog, neizrecivog.Mnogo dobrog je izašlo iz strepnje i mnogo lošeg. Strah ima lice i naličje, on je jasan. Nemoguće je da nemate tu vrstu osećanja. To znači da razmišljate. Šta znači novo? Da li je to dobro? Ko kaže da je dobro? Zašto to kaže? Kada to kaže? I kome. Opet se nameću ta pitanja.

* Radeći na knjizi odlučili ste da se nadovežete na epsku tradiciju jer nalazite u njoj jezički bogat potencijal, koji je u sprezi s vašim identitetom. Pomenuli ste identitet Marka Kraljevića, identitet Maksima Crnojevića i identitet Banović Strahinje. Ko od trojice junaka vam je intimno najbliži i zašto?

– Marko Kraljević je karnevalski, pučki smeh pod vešalima, na kocu, iskežen, ambivalentan i obnavljajući. Maksim Crnojević je mračna romantičarska priča o izgubljenoj lepoti i veličini, priča o padu i osveti. Banović Strahinja je priča o čojstvu. Sva trojica su mi bliska.

* Napisali ste scenario za film  “Živ čovek” koji je režirao Oleg Novković. Zašto vam je bilo važno da ispričate ovu, moglo bi se reći, generacijsku priču o beogradskim  alternativcima, a sada sredovečnim ljudima, koji ne mogu da se  otrgnu od aveti prošlosti, koji su nezadovoljni i stalno zaglavljeni između nekad i sada, o  budućnosti da i ne govorimo…Koliko ova priča ima veze sa vama lično?

– Priča ima veze sa Olegom Novkovićem i svetom koji on pamti, njegovim drugovima i njegovim gradom, nečemu što je prošlo i neće da se vrati. Oleg mi je zadao tu priču, krenuli smo od glavnog junaka, koga oboje jako volimo, razne smo takve ljude upoznali i zavoleli. To su naši ljudi. Nisu to aveti prošlosti, to je ono stalno šta bi bilo kad bi bilo i šta ćemo sad, nisu aveti, to su duše, senke. Ne postojiš bez toga. E sad, neki ljudi su uspešni i ostvareni, većinom nisu. Ovi naši junaci nisu uspešni i ostvareni, zato vam tako deluje da su zaglavljeni. Oni tako ne misle. Oni su neprilagođeni, ne prihvataju. I to je ono što je divno, smešno i potresno. Svaka priča kojom sam se bavila ima veze sa mnom lično. Čak i neo noar priča u seriji „Močvara“. Pričam ono što osećam da moram da kažem o svetu. Ko ne poznaje sebe, ne može poznavati dušu sveta.

* U jednoj od vaših pesama između ostalog poručujete “niste sami u mraku”. Čije reči vas najsigurnije drže u tami?

– Ja u ovoj životnoj fazi, Bogu hvala, imam tu sreću da poslednjih nekoliko godina mnogo radim. Zbog toga sam zahvalna, ljudima je teško, u svakom smislu, i materijalnom i duševnom. Mnogima je teže nego meni. Pesnici koje čitam oduvek i uvek su Dante, Hlebnjikov, Jesenjin, Kits, Vijon, Šeli, Don, Rembo, Sapfo, Kristina de Pizan, da ne nabrajam više. Jedni me podignu, drugi me bace, treći mi kažu da slušam i služim. I kaže Blejk „Čije lice ne svetli neće postati zvezda“. Eto, to je to što se tiče mraka.

Da pomisliš da si neko drugi…

* Napomenuli ste da je pored svega čime se bavite poezija, nekako, samo vaša stvar, da težište te poezije mora da ostane nedirnuto i da to ima veze sa muzikom. Da li biste to pojasnili?

– Pesma određene vrste mora u sebi da sadrži pevanje, muziku, ritam i tempo. Što se tiče poeme „Deca“ , tu ima delova koji to nemaju, koji su potpuno razbijeni, ravni, ukopani, onda se pevanje ponovo digne promenom metrike i ritma. Vaše pitanje se verovatno odnosi na nešto što sam ja pričala o važnosti muzike za mene. To je najbolje osvetlio Tolstoj u „Krojcerovoj sonati“ i Ken Rasel u filmu o Čajkovskom. Muzika ima tu mogućnost da uzbudi, da pomisliš da si neko drugi, da je sve moguće, da postoji neki drugi svet u kome ti boraviš blistav i velik, ona uznosi. Onda te baci na zemlju. Poezija ima slično svojstvo, ne znaš šta se desilo a imaš određeno osećanje pripadanje čovečanstvu, između ostalog. I čitav mehanizam nije izveden kroz intelekt nego kroz nagone i osećanja.