Helena Vuković za Danas o predstavi o njenom životu: Prvi put kad sam je gledala, preplakala sam je celu

Monodrama „Major i Helena“ je autorski projekat Alekse Jovčića po motivima istoimene knjige Maje Bekčić Petrović u dramatizaciji Divne Stojanov i produkciji Pozorišta „Promena“ i „Oblak“ produkcije.

Predstava je rađena po istinitoj priči Helene Vuković – nekadašnjeg Majora Vojske Srbije i trans žene. Monodrama je inscenacija njenog života, od prvog osećaja da je devojčica, a ne dečak u patrijarhalnoj porodici, preko pokušaja potiskivanja sopstvenog identiteta u konzervativnom društvu, do sadašnjeg spokoja kada je i fizički postala ono što je oduvek i bila – žena.

Iako je ovog juna bila beogradska premijera, Helena je predstavu videla još zimus, u Novom Sadu.

„Predstavu sam gledala prvi put u decembru, u pozorištu „Promena u Novom Sadu“. Prvi put sam je videla na generalnoj probi i preplakala je celu. I svaki put kad je ponovo gledam, vraćaju se flešbekovi, kreću suze, opet je kamen u grlu i steže u grudima. Veoma je emotivno“ za Danas je iskreno ispričala Helena i istakla da je izvođenje u Bitef teatru bilo možda i najbolje do sad.

„To se najviše videlo u autoru, koreografu i glavnom glumcu Aleksi Jovčiću. Imao je pozitivni adrenalin zbog beogradske premijere, jer nije isto igrati ovde i u drugim mestima. Beogradska publika je zahtevnija, ali je zato reakcija bila fenomenalna. Imali su šest biseva. Ipak to veoma znači,  pogotovo glumcu koji je u usponu. Aleksa je bio na ivici savršenstva. Ušao je potpuno u lik, moju dikciju, pokrete i glas, a nije me oponašao, već je sve izgledalo kao da dolazi poptuno prirodno.“

Kako je naglasila, aktivno je učestvovala u spremanju same predstave do jednog određenog trenutka:

„Aleksa je gledao moje intervjue, čitao sve o meni u novinama, i na osnovu toga stvorio deo lika. Nakon toga je imao i nekoliko razgovora sa mnom, gde sam mu ja pojašnjavala stvari o meni i mom životu. Dramaturškinja Divna Stojanov je sve stavila na papir i uradila je sjajan posao, uz par mojih najsitnijih korekcija, nakon čega je scenario bio gotov. Onda su me zamolili da ih ne posećujem na probama, da ih ne bi omela u stvaranju lika. Ja sam to ispoštovala. S obzirom da su se te probe odvijale prošle godine dok sam ja bila u Poljskoj, spašavajući lezbejke izbeglice iz Ukrajine, nisam ih „ometala“ do generalne probe.“

Predstava svakako budi osećanja u svima koji je pogledaju, kako nam je i sama Vuković rekla. Pitali smo je za kraj da li ima neki deo same predstave koji je ostavio poseban emotivan utisak na nju.

„Svakako bi to bile scene, odlasci oca i majke, ali i prikaz same operacije koju je Aleksa kroz ples iskazao. Tu zastaje dah u grlu.“ ispričala nam je Helena i rekla kako je bitno da je predstavom otvoren i Beograd, da se već traže novi nastupi, i da će možda preći u veći prostor, ali da je prvo izvođenje u Beogradu bilo fenomenalno i da je ove junske večeri „goreo Dorćol“.