Henk Vilijams nije znao note, a ispisao je istoriju muzike

Henk Vilijams živeo je kratko zbog urođenog poremećaja kičme i nije napunio ni 29 godina, ali je to samo doprinelo jačanju legende o njemu, piše Večernji.hr.

On je bio muzički nepismen, vrlo uspešan, a borio se sa problemima sa kičmom i onim u ljubavi, pa mu je hronični alkoholizam bio rešenje za sve probleme.

Punog imena Hiram Henk Vilijams rođen je u Maunt Oliveu u južnoj Alabami, kao treće dete siromašne porodice na čijem je čelu bio otac Lon, drvoseča i ratni veteran iz Prvog svetskog rata, dok je majka Lili u lokalnoj baptističkoj crkvi svirala orgulje, a Henk je već sa tri godine sedeo pokraj nje.

Kada je imao šest godina njegov otac je zbog posledica oštećenja mozga otišao u bolnicu za ratne veterane, što je rezultiralo njihovim retkim viđanjem sve do četrdesetih godina, pa se s majkom i starijom sestrom Irenom preselio u Grinvil.

Ulicama Grinvila šetao je Rufus Pejn, afroamerički ulični bluz muzičar zvan Tee-Tot, koji je osmogodišnjeg Henka vrlo verovatno naučio prvim akordima, pa je Henk već tada počeo svirati gitaru i ne pomišljajući na sve što ga čeka u idućih dvadesetak godina.

Jedna od poteškoća Henkovog života, koja je prisutna od samog rođenja, jeste poremećaj kičme (spina bifida occulta) zbog čega se još u detinjstvu razlikovao od ostale dece, a doživotna bol koju je defekt doneo uticala je na njegovo kasnije ponašanje i zavisnost od alkoholu, koji je preferirao kao sredstvo ublažavanja boli.

Početak karijere Henk je doživeo 1936. na radijskoj stanici WSFA u Montgomeriju. Tada je imao 13 godina, a to je takođe vreme kada je počeo konzumirati ni manje ni više nego – viski.

Godinu kasnije preselio se u glavni grad i oformio bend „Hank Williams and his Drifting Cowboys“. Na nastupe ih je vozila njegova majka Lili, a Henk je ubrzo postao prepoznatljiv po svom zapadnjačkom odevnom stilu koji je upotpunjavao kaubojski šešir.

Ipak, u ranom razvoju svoje muzičke karijere Henk je bio primoran da nešto radi, pa je za vreme Drugog svetskog rata putovao u tri sata udaljeni Mobil gde je radio u brodogradilištu, dok je ostalo vreme bio posvećen svojoj karijeri u Montgomeriju, a tada je već postalo jasno da će borba Henka Vilijamsa i alkohola postati i te kako žestoka.

U svojem kratkom životu, zvezda kantri muzike, konkretno „honky-tonk“ stila obeleženog emotivnim stihovima belaca iz ruralnih područja, oženila se dvaput.

Njegova prva odabranica bila je Odri Mej Šepard, dok je drugu oženio na samom kraju života.

Svoju prvu suprugu, dvadesetogodišnju Odri Mej Šepard, upoznao je u procesu njenog razvoda kada je već bila majka devojčice Likrecije iz prvog braka, a godinu dana nakon upoznavanja par se oženio te su 1949. dobili sina, Henka Vilijamsa Juniora, koji je nastavio očevim stopama i danas je uspešni kantri muzičar.

Uprkos tome što je Henk Vilijams bio muzički nepismen i, kako je i sam rekao, nijednu notu u životu nije pročitao, a kamoli napisao, znao je pisati tekstove pesama, a upravo je to radio od 1946. kada je počeo pisati pesme za muzičarku Moli O’Dej.

Taj uspeh rezultovao je njegovim sopstvenim ugovorom s izdavačkom kućom MGM Records, pa i njegovim hitovima „Move It On Over“ (1947) i „Honkey Tonkin“ (1948).

U to vreme takođe je pokrenuta radijska emisija „Louisiana Hayride“ koja je popularizovala brojne kantri muzičare, a Henk je postao regularni gost i upravo tamo je počeo izvoditi „Lovesick Blues“, pesmu iz 1922. godine koju je originalno izvela Elsi Klark.

Njega je vinula u nebo muzičke industrije – pomalo ironično da se najbolji tekstopisac kantri muzike proslavio obrađenom pesmom.

U Henkov muzički uspeh htela je biti uključena i njegova supruga Odri, pa je neretko pevala s bendom, a njen glas možemo čuti u pesmama „Lost on the River“, „I Heard My Mother Praying for Me“, „Dear Brother“, „Jesus Remembered Me“ i brojnim drugim numerama.

Britanski istoričar Kolin Eskot opisao je njeno pojavljivanje u pesmama kao „nastavak njihovog braka i borbu za dominaciju u svakoj noti“.

Sam početak pedesetih godina doveo je Henka do vrhunca njegove muzičke karijere, naročito zbog pesme „Lovesick Blues“ koju je izdao 1949, ali nakon vrhunca usledio je veliki pad koji je naposletku rezultirao smrću mladog i talentovnog muzičara.

Tih godina takođe je snimio naracije pod pseudonimom Luke the Drifter, iako njegov identitet nije bio tajan, a uz činjenicu da je već bio poznat kao čovek koji na nastupe retko dolazi trezan, Henk je svoje emotivne boli iznosio u svojim pesmama, dok večna bol u kičmi nije popuštala.

Godine koje su usledile bile su vrlo problematične za Henka – oćelavio je, udebljao se, a 1951. godine on i Odri finalizovali su razvod.

Na leto 1952. Henk je upoznao svoju drugu i poslednju suprugu, Bili Džin Džons, koja je bila deset godina mlađa od njega, a već su 18. oktobra iste godine odlučili da ovekoveče svoju ljubav.

Ta romansa trajala je vrlo kratko jer je Henk Vilijams poslednjeg dana 1952. krenuo na svoj koncert u Kanton kada mu se zdravstveno stanje pogoršalo, a 1. januara 1953. proglašen je mrtvim zbog kombinacije alkohola i hloralhidrata.

Tu treba spomenuti i Tobija Maršala, prevaranta i lažnog doktora koji je Henka u to vreme „lečio“ i obećao mu kako će rešiti njegov problem s alkoholizmom, što se, očigledno, nije dogodilo.

Henk Vilijams do današnjeg dana ostaje jedan od najpoznatijih predstavnika kantrija, pa čak i prva velika zvezda tog žanra, koji je svojim sentimentalnim, a jednostavnim tekstovima doticao publiku, iako note nisu bile jezik koji je poznavao.

Iznenađujuća smrt doprinela je njegovoj popularnosti te je 2010. nagrađen Pulicerovom nagradom koja slavi njegovo umeće pisanja.

Priču nastavlja Henkov sada 75-godišnji sin i kantri muzičar Henk Vilijams Junior, koji je nedavno sarađivao s Post Maloneom, a njihova pesma „Finer Things“ pojavila se visoko na Bilbordovoj muzičkoj listi.