Henri VIII u dvoru i novogradnji: Kritičar Danasa o filmovima sa 52. Festa

U tematski povezivim filmovima o kojima će biti reč postoje jasno naznačene tačke kada, što bi se na književnom srpskom jeziku reklo, „shit gets real“.

Junakinja filma „Kraljičina igra“ (originalni naslov znači „žar“ ili „iskra“, dok je srpski prevod potekao od literarnog predloška sa naslovom „Queen’s Gambit“) jeste Katarina Par (Alisija Vikander), poslednja žena Henrija VIII, i jedina koja ga je nadživela.

Ona je odgojena da bude obrazovana dvorska dama, pa je zatim kao figura u političkim igrama – a i Henri je voleo lepe, mlade i negovane žene – postala osoba na vrlo osetljivoj poziciji.

Naime, kralj se bliži smrti, što reditelj filma, Brazilac alžirskog porekla Ajnuz, obilato eksploatiše upoznajući nas iz svih uglova sa suverenovom gangrenoznom nogom.

Stoga, Katarini sve izvesnije sledi regentska pozicija, i to dugoročna budući da Henrijev jedini sin Edvard nema ni deset godina.

Biće, a već i jeste, uho na koje će mnogi šaputati svoje želje i planove.

Uz to je objavila i prvu knjigu napisanu od strane žene pod sopstvenim imenom na engleskom jeziku – nepretenciozni molitvenik, ali ipak knjigu.

I onda, Henri se vraća iz vojevanja po Francuskoj uporedo sa hapšenjem Katarinine prijateljice (istorijski, izvesno je da su se poznavale, dok su se događaji odvijali dramski neupotrebljivo ranije), propovednice protestantizma En Eskju.

Kralj, poput Pontija Pilata, dopušta svom udvoričkom, anglikanskom sveštenstvu da Eskju spale na lomači što Katarinu navodi da reaguje iskreno i instinsktivno.

Tokom lova, na javnom mestu, iako sa dvoranima u dalekom drugom planu, kaže mu da će „nositi na duši Eninu smrt“.

Henri je, sa ludačkim pogledom, onako kako samo Džud Lo koji ga tumači ume, hvata za gušu.

Dovođenje autonomnosti odlučivanja pod znak pitanja na stranu, cela ta stvar sa dušom mu nije prijala, jer zna da je njegova duša odavno nalik portretu Dorijana Greja.

Katarina, do tada sa osnovom ponosna, čak nadmena, svodi se na „drhturavi komad pudinga“.

„Nemojte me ubiti, molim vas“, kaže, „jednostavno sam se zbunila“.

O da, „shit just got real“, tj. shvatamo da su sve prethodne dvorske spletke bile igrarija, a da je upravo postalo jasno kakvu ingerenciju nad životom i smrću svog okruženja zapravo Henri VIII ima.

Naravno, potčinjeni mu muškarci sebe ne bi ni doveli u poziciju kojoj sledi hvatanje za gušu.

Opet, oni ni ne dele krevet sa raspadajućim ludakom i nemaju iluziju intimnosti.

Nezgodna stvar taj seks, koja vodi na često pogrešne zaključke o pravima i obavezama.

Skačemo skoro pola milenijuma unapred, u film „Samo kad se smijem“ i Zadar u kojem Tina (Tihana Lazović) naoko srećno otaljava svoje bračne dane baveći se sedmogodišnjom ćerkom i održavanjem urednosti skupog stana u novogradnji.

Ne radi, nema svoj novac (majka, igra je Jasna Đuričić, je penzionerka skromnih materijalnih mogućnosti, pa još i Srpkinja, ili udovica Srbina – isto joj se, ili možda i gore hvata), dok je muž pravi, dinarski ‘Rvat iz porodice pobednika tranzicije.

Nema ni diplomu, pošto je odustala od studija psihologije nakon što se udala sa dvadesetak godina.

Donosi avokado iz samoposluge, prvo majci koja odbija da proba to đavolje tropsko voće, pa onda mužu.

Balkanoid ga zagrize sa ljuskom i zatim zgađeno pljuje u sudoperu.

Tina se smeje, pa još i kaže „ne sa ljuskom, idiote“, ili već nešto u tom nepoštujućem ključu.

Iznad muža se navlači mračni oblak. „Ti mi se smeješ? Rugaš mi se?“.

Tina se skljoka, sasvim nalik Katarini Par, i podatno moli za oprost.

Jeste apsurdno da taj Frane (Slavko Sobin), preko dobrostojeće porodice zaposlen „u nemačkoj firmi“, istina, na ruralni način zgodan, ima toliko visoko mišljenje o sebi da ga nije dozvoljeno nimalo ismevati (mada, to okolišno otkriva nedostatak samopouzdanja, što autorke filma ne istražuju).

No, tako je to sa nama ovde, čim zahvatimo malo moći, a posebno ako neko od nas finansijski zavisi, umišljamo da smo Henri VIII, i to onaj nepostojeći sa Holbajnovog portreta.

Nije to ograničeno samo na muške ugnjetavače, ali sada se nalazimo usred ere koja besomučno istražuje taj ugao pojave.

Umetnost, znamo, iskrivljuje stvarnost, što „Kraljičinu igru“ čini umetničkim delom, dok je „Samo kad se smijem“ besprekorno igrani instruktivni materijal koji valja puštati deci od 5. do 8. razreda osnovne škole.

Britanci su, naime, odavno u umetnosti obavili sloj obučavanja i sada propovedaju na druge načine.

Pa je tako filmska Katarina Par protofeministkinja koja energetski ozračuje mladu Elizabetu, dajući joj snagu da jednog dana samostalno ispisuje istoriju.

Šta god o toj posmatračkoj prizmi mislili, a mene baš i ne oduševljava, radi se o ideji.

„Samo kad se smijem“ je, pak, predistorija, protopriča koja bi u britanskom/francuskom/nemačkom filmu činila bazu fabule, da bi se zatim krenulo u pravcu dobre ili loše umetnosti.

Ili, daleko bilo, žanra.