Herta Miler: Domovina je tek ona zemlja koju ste izgubili

Da je domovina tek ona zemlja koju ste izgubili. Ta reč ima emocionalno značenje i zato su je zloupotrebljavale sve ideologije. Od nacionalsocijalizma u Nemačkoj do komunizma u Rumuniji. Sve diktature su nacionalističke. Ta reč domovina, ili patrija, zato mi je ogavna. Naravno da je čoveku potrebna domovina, ali ne mora non stop da govori o njoj kad je ima – kazala je ovogodišnja glavna gošća Sajama knjiga nobelovka Herta Miler. U polučasovnom programu Plava sofa, organizovanom na štandu počasnog gosta – književnosti nemačkog jezika, spisateljica rođena u Rumuniji u nemačkoj zajednici, govorila je i o tome zašto ne piše na rumunskom jeziku, kako nastaju njena dela, kako bira naslove knjige, ali i zašto i dalje postoje diktature na prostiru Istočne Evrope. Razgovor sa njom vodio je Nebojša Barać, prevodilac njenih knjiga na srpski jezik.

Govoreći o rodnoj Rumuniji, iz koje je otišla u Nemačku 1989, ona je istakla da je to bio drugi život za nju, ali da ipak oseća kako je toj zemlji bliže nego drugima. „Srce mi jače zakuca kad čujem rumunski jezik u Berlinu. Ili kad vidim rumunske tablice na nekom automobilu, moram da vidim ko vozi. Osećam potrebu da posle nekog vremena odem tamo. Kad sam jednom prilikom u Bugarskoj osetila miris tople kiše, podsetilo me je to na Rumuniju“, kaže književnica, koja je Nobelovu nagradu dobila 2009. godine.

Na pitanje kako tako dobro razume ljudsku psihologiju, ona odgovara da je tokom svog života pod diktaturom videla mnogo nesreće. „Nikad nisam mogla da shvatim kako neko može da živi u tim uslovima. Uvek sam mislila da će mi književnost to otkriti. Pokušavala sam da otkrijem šta jezik može da učini u tom smislu. Dolazim iz nacionalne manjine – iz nemačke zajednice u Rumuniji. Za mene je jezik uvek bio privatni prostor pošto sam rumunski naučila tek sa 15 godina, i uvek sam morala da ga poredim sa nemačkim jezikom. Za mene je jezik uvek bio nešto veštačko. Jezik je jedna stvar, a život nešto drugo. Čini mi se da život ne želi da bude zapisan. Za tim tragam i čini mi se da ne uspevam. Ali, kad bi čovek nešto mogao, verovatno više ne bi pokušavao“, objasnila je Miler.

Ona je istakla da se ne usuđuje da piše na rumunskom jeziku, iako ga danas dobro govori, jer ima akcenat. Ali, kako kaže, i kad govori na nemačkom oseća se da nije rođena u Nemačkoj. „Pogled na stvari nema mnogo veze sa jezikom. Mislim da to ima mnogo veze sa Balkanom. Mentalitet, pejzaži… Sve te stvari imaju mnogo više veze sa Istočnom Evropom“, pojasnila je Miler.

Govoreći o diktaturi u savremenom svetu, ona je kazala da se ona može videti u načinu na koji nas danas nadziru posredstvom interneta, ali i da otvorena i prikrivena diktatura postoji u mnogim državama sveta. „To možemo videti u Kini, ali i Istočnoj Evropi. Pogledajte Mađarsku sa Orbanom ili Poljsku. Sigurna sam da ona postoji i u Rumuniji, pa verovatno i u Srbiji. Svi ti ostaci diktature se mogu i danas osetiti. Mentalitet se ne menja kad okrenemo novi list. To je zastrašujuće. Da ne pominjemo Tursku i Erdogana. Uvek postoji neke vođe, neki monstruozni ljudi, koji mogu da promene neku zemlju za tren oka. To postoji još uvek i to se neće još dugo promeniti“, smatra Herta Miler.

Ona objašnjava da ne misli da je zadatak književnosti da bude angažovana. „Ona ne postoji namerno, ali ništa nije apolitično. Kako se ophodimo prema drugima, kako se drugi ljudi ponašaju prema nama u autobusu, bolnici… Sve je to politika. Politika je život. To je civilizacija. Treba još mnogo toga da uradimo u Istočnoj Evropi da bi mladi ljudi to promenili. Književnost može samo da opiše stanje stvari. Ali se nadam da bih i kao krojačica, frizerka, apotekarka… imala politički integritet“, kazala je Miler, dodajući da ne veruje u propagandnu književnost.

Herta Miler dotakla se i pejzaža u svojim knjigama. Ona je pojasnila da je odrasla u jednom malom selu, te da je bila jedinica, zbog čega je veliki deo svog vremena provodila u bašti, okružena biljkama. „Uvek sam mislila da biljke znaju kako treba živeti. To mi je sve delovalo skladno. Čak mi se činilo i da se među biljkama može videti ko je protiv a ko je za diktaturu. Četinari koji su uspravno i čvrsto stajali ispred važnih institucija delovali su mi kao da podržavaju diktaturu, nasuprot nežnim malim biljkama koje su brzo venule“, napomenula je književnica.

Nebojša Barać spomenuo je i neobičnost naziva njenih romana – Remen, prozor, orah i uže, Kralj se klanja i ubija, Životinja srca, Lisac je oduvijek bio lovac, Čovek je veliki fazan na ovom svetu, Ljuljaška daha… „Uvek prvo smišljam fabulu. Za naslovima tragam kasnije. Ali tražim uvek nešto neobično. Nešto što može biti poetično“, kazala je književnica. O svom načinu pisanja nije htela da govori.

Dodala je da jako voli metafore, ali da ona ne piše tako jer je to uvek pitanje unutrašnjeg osećaja. „Jako volim Tomasa Bernharda i njegove rečenice duge po sedam, osam stranica. To je sjajno. Ja to nikad ne bih mogla da učinim, ali mu se divim. Uvek volim da naučim nešto od drugih pisaca“, kaže Miler.

Gošća nije htela da kaže na čemu trenutno radi, budući da se time štiti od prevelikih očekivanja. „Ono na čemu radite o tome ne govorite. Ja sam skeptik. Previše sam puta čula za knjige koje nikada nisu završene“, zaključila je Herta Miler.

Večeras, od 20 do 22 sata, bilo je organizovano i veče sa Hertom Miler Logika 29. februara, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Buntovnica

Herta Miler rođena je 1953. u Nikidorfu (pokrajina Banat, Rumunija). U Temišvaru je studirala nemački i rumunski jezik. Bila je članica Aktionsgruppe Banat, grupe pisaca kojima je maternji jezik nemački, a koja je u vreme Čaušeskuove diktature tražila slobodu govora i pisanja. Po završetka studija zapošljava se u fabrici kao prevodilac, ali uskoro dobija otkaz jer je odbila da sarađuje s rumunskim tajnim službama. Svoj prvi necenzurisan roman Nizine objavila je 1982. u Nemačkoj i kritika ga je odlično prihvatila. Na Frankfurtskom sajmu knjiga Herta Miler je javno govorila protiv diktature u Rumuniji, a po povratku u zemlju zabranjeno joj je objavljivanje knjiga. Iz Rumunije se iselila 1987. s mužem Ričardom Vagnerom, takođe piscem. Otada živi u Berlinu. Većina njenih dela govore o njenom životu u ruralnoj kulturi i brutalnoj državnoj represiji u Rumuniji. Njene knjige Ljuljaška daha, Životinja srca, Lisac je oduvek bio lovac i Čovek je veliki fazan na ovom svetu, kod nas je objavila izdavačka kuća Laguna.