Herta Miler: Ja želim sve najbolje Srbiji

Miler je jedna od dvadesetak autora koje su u Beograd doveli ovogodišnji počasni gosti – zemlje nemačkog govornog područja i nemačke književnosti, odnosno Austrija, Nemačka, Švajcarska i Lihtenštajn. U prepunoj sali Jugoslovenskog dramskog pozorišta ova nemačka književnica rođena u Rumuniji razgovarala je večeras sa nemačkim novinarem i publicistom Mihaelom Martensom i književnikom i publicistom Ivanom Ivanjijem, najviše o političkim temama.

Ona je pre svega pominjala svoju rodnu Rumuniju za vreme diktature Čaušeskua, što je između ostalog i glavna tema njenih knjiga, ali se razgovor dotakao i njenog odnosa prema ratu, te NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Naime, Miler smatra da iz govora može nastati isto toliko zla, koliko i dobra. Ona, kako kaže, nije pacifista i misli da se postoje situacije koje se mogu rešiti samo određenim zahvatima.

„Često nije dovoljno korisno samo razgovarati. To su mnogi ratovi pokazali. Ljudi koji su napadnuti moraju biti podržani“, kazala je književnica. Ona je, inače, 1999. godine između ostalog izjavila da Slobodan Milošević „mora biti zaustavljen jer gradi groblja i do njega se ne može dopreti rečima“.

„Ja bih bila srećna da je NATO došao u Rumuniju i stavio tačku na taj jad“, izjavila je tada književnica, kako je to citirao Martens. Na njegovo pitanje da li i dalje ima isti stav, Miler je potvrdno odgovorila.

„Istog sam mišljenja. Mnogo toga se desilo. Kosovu i Bosni je naneto toliko zla. To je bio taj grozni nacionalizam. Bila sam prestrašena. Nisam očekivala od zemlje kao što je Jugoslavija, koja je za nas u ono vreme bila poluraj, da u njoj eksplodira nacionalizam. Ali ova zemlja je sama sebi nanela zlo i patnju. Srbi su sami sebi naneli zlo“, kazala je nobelovka. Ona je dodala da je „duša boli šta Rusi rade u Ukrajini“.

„Kad vidim koliko je ljudi tamo nastradalo, treba dati ljudima oružje. To ja govorim. NATO zato i postoji. Pa Rumunija je ušla u NATO iz straha od Rusije. Kod nas je taj strah decenijama postojao – KGB, vojska… Uvek sam mislila da će kad se raspadne SSSR doći vreme demokratije, ali nije bilo tako. Putin je sve to obrnuo. Danas je povređena jedna novinarka koje je kritikovala Putina. Pa ono što se dogodilo sa Serebrenikovim. To je sve ekspanzija kojom se kreće Putin. To su stvari koje me uznemiravaju“, istakla je Miler.

Kada je ono što je rekla izazvalo neodobravanje u delu publike, ali i među njenim sagovornicima, književnica je dodala da je sve vezano za Jugoslaviju rekla u ono vreme, i da i danas misli tako, te da zbog toga ne želi da se pravda. „I kada govorimo o svakodnevnici jedne zemlje, to ima političku dimenziju. Toliko toga još nije rešeno. Te sve ljude vidimo i dalje. To vidim i u Rumuniji. Zato mi je teško da idem tamo. Strašno je da se Putin toliko meša i da pokušava da obrne stvari u svoju korist. To je princip tajne službe“, naglasila je Miler.

Ivan Ivanji je na njen komentar istako da ni on nije pacifista, te da smatra da neki ratovi moraju da se vode, npr. protiv Hitlera. On je objasnio da se nakon Drugog svetskog rata, čij je jedna period proveo  u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald, vratio pun besa. Ali da se kasnije intenzivno bavio sudbinom banatskih Nemaca, o čemu je mnogo i pisao. “Logori koji su postojali za podunavske Švabe bili su logori u kojima se umiralo. To je jedan od naših grehova. Ali mislio sam da o tome mora da piše jedna Jeverejin da bi se osetila razlika”, kazao je Ivanji aludirajući na knjigu Herte Miler “Ljuljaška daha”, koja govori o logorima za Nemce u Rumuniji.

“To nisu moji doživljaji. Moja majka je bila deportovana. Sve sam to upoznala preko nje i jednog prijatelja pisca koji je proveo nekoliko godina u logoru. Oni nikada nisu mogli da se oporave od toga. Niko nije hteo o tome da priča. Ja sam četiri godine radila na toj knjizi sa svojim prijatelje. Puno smo istraživali. Išli smo u te rudnike gde su oni radili. To su bili radni logori, gde je postojao težak rad, neuhranjenost, ali i veliki procenat smrtnosti…”, kazala je književnica.

Govoreći o diktaturama, Herta Miler je istakla da je puno čitala o istoriji i dešavanjima u Drugom svetskom ratu. “Moj otac je bio u SS jedinicama. Cela ta generacija je bila u SS jedinicama. Rumunija je krajnje menjala svoju istoriju. Govorili su da su bili na strani antifašizma, ali to je bilo tek dva dana pre kraja rata. Kada su osetili da dolaze Rusi. Sve su svalili na manjine – Mađare, Nemce… To mi je bilo jako čudno. Zato sam jako mnogo čitala o tome. O uništavanju Jevreja u Bukovini. Ja nisam svoj otac, ali sam uvek imala potrebu da se izvinjavam zbog toga”, kazala je Herta Miler.

Ona je govorila i o tome kako je izgledalo živeti u Čaušekuovoj Rumuniji i pobeći iz nje, što je ona učinila 1987. godine. “Ne postoji tačan podatak koliko je ljudi nestalo, poginulo u pokušaju bega iz Rumunije. Niko se nije bavio time. Sigurna sam da ih je bilo mnogo. A ipak je postojala ta želja da se pobegne. Kad god bi dobili priliku, pokušali bi. Bilo preko tursitičke vize, ili kada bi dobili dozvolu d aotputuju kod nekog… Bilo je puno geodeta koji su radili na granici, pa je i to bio jedan način. Ali se znalo za sve te prilke, pa je i to bilo jako teško. Znalo se šta sve mogu da budu posledice, ali su ljudi i dalje pokušavali”, kazala je spisateljica. Jedan od načina bio je i preko Dunama u Jugoslaviju. “Rizik je bio veliki. Bilo je stražara na granicama. Dosta njih je ginulo u vodi, ali i od propelera na brodvima. Mnogo njih je i preplivalo. Ali i sa druge strane je bilo teško. Ne znam kako je policija reagovala, ali je bilo tajnih službi iz Rumunije. Ljudi su bili u stalnom strahu da će ih vratiti. Išli su čak i autostopom do Austrije. Bila je to prava odiseja”, kazala je književnica.

Ona se prisetila i kako je, budući da je živela u rumunskom delu Banata u blizini jugoslovenske granice, često gledala jugoslovensku televiziju. “Znam da je i tamo sve bilo prožeto Titom i njegovim kultom ličnosti. Od štafete mladosti, preko narodne muzike do džeza”, istakla je Miler. Ipak, nije poznavala mnogo Srba. Bila je tek nekoliko njih koji su radili u istoj fabrici kao i u ona u Temišvaru. “Znala sam da slave novu godinu nekoliko dana posle nas, zbog razlike u kalendaru. Ili da vole da lome čaše i tanjire kad nešto slave. Te neke stvari vezane za tradiciju. Ali nisam znala ništa više jer nismo bili u nekom bližem kontaktu”, pojasnila je književnica. 

Na komentar Ivana Ivanjija da u njenoj književnosti nema dobrih ljudi ni ljubavi, što ga plaši, Herta Miler je istakla da tome ne može da se usprotiv, te da svako ima svoju interpretaciju. “Ne moramo da budemo istog mišljenja. Ni sada u sali. Ali kada me nešto pitate, ja moram da budem iskrena. Nisam ni sa kim želela da uđem u konflikt. Ja sam ovde došla zato što sam želela”, kazala je nobelovka, koja je nakon književne večeri potpisivala svoje knjige u holu JDP-a, podužem redu čitalaca.   

Herta Miler rođena je 1953. u Nikidorfu u Banatu u Rumuniji. Iz Rumunije se iselila 1987, a  otada živi u Berlinu. Nobelovu nagradu za književnost dobila je 2009. godine. Većina njenih dela govore o njenom životu u ruralnoj kulturi i brutalnoj državnoj represiji u Rumuniji. Njene knjige „Ljuljaška daha“, „Životinja srca“, „Lisac je oduvek bio lovac“, „Čovek je veliki fazan na ovom svetu“ kod nas je objavila izdavačka kuća Laguna u prevodu Nebojše Baraća.