Himne noći, i O životu, kredencu etc…

Unio je u naš list smirenu, otmjenu enciklopedijsku notu, sa svojim esejima i ponekom pjesmom.

Eto, pjesma Zimska bajka, sa naslovne strane, kao prava slika države: Sva se ulica tocilja, svak gleda / ćutke pod noge. I taj opšti beg / utabava u sloj prljavog leda / nedeljama nepočišćen sneg. / Samo starica neka mimo svega / uporno kucka lopatom u led: / čvrsta u veri, do poslednjeg snega, / da još postoje država i red.

Ponekad bi iz redakcije izašli zajedno i polako nogu pred nogu išli u istom pravcu. Borislav u ulicu Ilije Garašanina, a ja u ulicu 27. marta. Sad vidim da ni raspored ulica ne bješe slučajan. Slušao sam mini eseje BR o fudbalu, o Rajku Mitiću (prijatelju Borinog oca…), Stjepanu Bobeku… O njegovom druženju s Vaskom Popom. Ako bi Radović rekao pjesniku Kore da mu se ponekad smuči argat na građevini neke duže pjesme, Popa bi mu odgovorio: Osladi, osladi Radoviću, taj posao. Potrudi se. Začikavao bih ga o njegovom glumačkom daru. Igrao je, pa gotovo glavnu ulogu u filmu Dvoje Aleksandra Petrovića. Partneri su mu bili već slavni Beba Lončar i Mika Baloh. Govorio sam mu kakvu bi karijeru napravio u filmovima novog talasa kod reditelja Vadima i Trifoa. Pa još da šeta morskom obalom sa Žanom Moro, a ona da mu pjevuši Moderato kantabile. Radović ima izvrstan prevod knjige Morekazi Sen DŽon Persa:

Klanjanje žalu tvome, bezumlje, o prevashodno More žudnje…

Nekoliko godina odlagao sam da pobliže pročitam Radovićeve knjige i da nešto šarnem. Nije se dalo. Ali ostajali su stihovi. Evo, iz ljubavne pjesme Obnoćnica: Usana pomodrelih kao iza molitve… U zagrljaju kiše samo nas vide oči… Ili distih iz pjesme Hrid: Prelomila se studen u ovom hlebu / što krvari dok ga jedemo uz sugreb. Radović ima nekih elegantnih autopoetičkih pjesama, evo, pjesma Obavest: Travari i pisci, gospodari bludne / vrtoglavice i opojnog straha, / vi umete da nam gledate kroz rebra / i raspoznate bunilo u žlezdi…

Radović traga do kraja opusa za sjenkom rodoslova. A u rodoslovu važan činilac je vino: Treba hraniti nasad grma, / krilatom vinu naći posudu. Zapamtio sam i distih u pjesmi Krupni somovi bolje grizu noću: Dok neki mališan sedi preko puta, pod adolescentnim profilom Meseca.

Znam da je mališan preko puta B.R.

I treća ruža, u pjesmi Tri ruže, o ljubavi pjesnikove majke prema mrtvom pjesnikovom ocu…

U Radovićevoj poeziji važan je tok obiteljske priče, ponornica krvi: Majka na usnulog u kršu motri sina / on plovi a ona mu puni jedro / i blago okreće nad njim točak planeta.

I ređaju se pjesme u ritmu: Lov loveći, Mlada žena s knjigom, Na Holanđaninovu ariju, Pri jednoj sveći iz XVII veka, U zimovniku, Koledarska, Pred lekarnicom Gospe od Mora, Zimska maštarija, Gaz i pojilo na Limu, Veselo znanje, Ribe, pjesma o mutnom pijačnom bazenu prepunom riba. Prodavačica, žena teških sisa u jagnjećem kožuhu, nasumce izvlači ribu i jednim teškim udarcem, manje drvene daske, usmrti je. To je pjesma o zločinima 1990-ih, poentira se u poslednjem stihu: A pliva nam u krvi poezija.

Pjesma Ribe rimuje se sa esejom Glave iz Radovićevog ciklusa Neke stvari: „U prirodnoj veličini i u bojama, na televizijskom ekranu ovih prolećnih dana (mesta i okolnosti su toliko slični da ih je lako zameniti) nižu se okrvavljene glave naših sunarodnika, nečijih rođaka, suseda, poznanika. Bezimene muške glave mladih i srednjih godina. Mrtve glave, umesto kojih govori kamera… zagleda u praznu duplju iz čije unutrašnjosti, umesto oka, zasvetluca zaostala sadržina; pokazuje krvavu masu koja samo što ne podrhtava dok izviruje iz ulubina gde se nalazilo odvaljeno čelo ili raspolućeno teme“.

Volim pjesmu Stari kraj s opisom fudbalskog igrališta za dječake: Gde su se naspramno po dve slagale kupe / od školskih torbi, džempera i kapa, / a lopta letela iz podneva u veče / sjajno od snega ili mesečine.

Sve je pjesme, i pre i posle, Borisav Radović skladao da bi napisao svoju Himnu noći, pjesmu dostojnu Novalisa (Prožima me smrti / Val što podmlađuje, / U balzam i eter / pretvara se krv.), svoju himnu, Mleko i med: Da nam je znati tebi i meni, / čija je ono kuća u šumi, / navraćali bismo pred njen prag, tragajući / za dupljom gde se skuplja med, / za vimenom iz kojeg se pušta mleko; / noćivali bismo u njoj čelom uz čelo: / „bliznake jezgre u koštici.“ / Da nam je sesti, tebi i meni, / s večera za sto u onoj kući, / osluškivali bismo vreme kako grebe / i cijučući podrumom tumara, / dok između tebe i mene – / kao međ nepcem i jezikom – / mleko i med na trpezi / ulivaju prisnost u zemljane posude / uvode sjaj bića u razgovor očiju./

Pre negde tri i pol godine, posle premijere Ričarda Trećeg (režija Snežana Trišić, Narodno pozorište) u bifeu slušao sam, tri-četiri koraka od mene, kako neki Poljak u dobrim godinama (košulja bijela, s ruskom kragnom, farmerke, antilop poluduboke cipele s razvezanim pertlama na bose noge i na sve to bariton) govori na čudnom srpsko-hrvatskom Radovićevu pjesmu Mleko i med, jugoslovenskoj Šarloti Rempling (Uvećanje, Sumrak bogova, Noćni portir, Anđeosko srce, Bazen, Mlin i križ poljskog reditelja Leha Majevskog). A ona to prevodi stih po stih na engleski i italijanski jezik. Okom u oko. U taj prostor, u taj ring surovog pozorišta niko nije mogao ući. Ni božanski sudija.

I na kraju pesma Život vina i moj otac Đorđije došao u moj život iz daleke carske Persije. Na fotografiji iz 1933, foto Urošević, Terazije 33, Đorđije: oči crne žeravice, ponos kao ambis i bela košulja s ruskom kragnom. Spučena pod grlo. I druga Đorđijeva fotografija iz aprila 1962. To je 5. april, a umro je 12. aprila. Sanatorijum Brezovik, crnogorski Čarobni brijeg. Đorđije iz bolničke postelje gleda u oko kamere. Ugaslih očiju, tanak kao u tuđoj košulji. I pesma Borislava Radovića Život vina: Po nedeljnom ručku, dok propadamo u san, / vlasišta mokrih od varenja i od žege, / otac bi ušao u vinograd i tu se /bavio do mraka, okružen čokotima; / redio bi lišće, razgledao grozdove, / pucad krupniju od bibera, / i mislio o novom vinu. / Danas pretačem vino iz njegove misli; / dižem ga, žuto, svetlucavo, prema oknu: / da kroza nj promakne prašnjavo sunce. I znam, / čim žmirnu zimska okca i suknu lastari, / zamutiće se ono živo. / Kao da se nije ni prekidala veza / među peteljkom i kolencem, / biće opet u dosluhu ovoga leta / vino u podrumu, u plesnivim bocama, / i Sunčev korak gluhotom nebeskih kuća. / Vino, slično zvezdi, opisuje putanju / kojom bi se možda i otac otisnuo, / stojeći bez daha od kašlja, prazna oka / i tanak, kao u tuđoj košulji; / zadubljen, dalek i sopstvenoj misli.

Na ovaj galimatijas tekst doći će prava rima za poeziju Borislava Radovića, pesma Mija Raičevića (iz rukopisa nove knjige) O životu, kredencu, etc: („… te propao traje – u sećanju mio“ – Milosav Tešić)

Mi, naša porodica, imali smo jedan stari kredenac; / lakirali smo ga svake pete godine. / Što smo ga više lakirali, on je bivao sve stariji./

Takvi se kredenci više ne prave. Hoću da kažem, prevaziđena stvar./

Iz čega se sastoji kredenac? / Evo, ovako: kad stanete ispred njega / (morate voditi računa gde stojite, / jer je kredenac, po pravilu, širi od vas), / jedna visoka vrata idu celom njegovom visinom. / Obično dođu s leve strane. U desnom bloku / jasna su razgraničenja na gornji deo, koji je zastakljen, / i donji, koji je zatvoren s dvoja vrata. / Gore, stoje poredani servisi za rakiju (raspareni), / čaše za vino, sok, stakleni slanik, kristalna pepeljara, / (za viđenije goste); dole, tanjiri, supijerne, poneko lonče / i ostali, svakovrsni kuhinjski pribor. / Između ta dva dela, udenute su fijoke, obično dve. / U levoj se drže sitnice koje s kuhinjom nemaju mnogo veze: / osigurač, motorcange, zarđale makaze, pokoji ekserčić, / šrafciger, štipavice… U desnoj – pašada! / Toliko što se tiče rasporeda. / Da rezimiramo: // Otac kaže: „Ovaj kredenac farbam poslednji put!“ / Mi, deca, voleli bismo da nije tako, ali očeva se ne poriče./

Stojimo mirno pored njega, i dok on četku svečano umače / u farbu povlačeći njome preko glatkih delova, / mi, punim plućima, udišemo isparenja koja se šire. / Svesni smo da to činimo poslednji put. / A sve što voliš i što činiš poslednji put / red je da se duboko udahne, zatvorenih očiju – / da osećanja mogu da naviru.