Domaće serije: Hiperprodukcija ezoteričnih trilera i istorije kao fikcije

Upliv nadnaravnih elemenata u triler zaplet, stalno prisutni resantiman nekadašnje državne bezbednosti, preuzeti skandinavski model snažne traumatične introspekcije glavnih junaka – detektiva.

Napokon umesto tzv. „sequel – prequel“ višesezonalnosti uvoda i razvoja, istovremeno paralelno odigravanje vremenskih linija, koje, čini se, kao da više odmaže konačnoj percepciji motiva i raspleta.

Stoga u ovoj više komparativnoj reviji odgledanih serija: „Beležnica profesora Miškovića“, „Kljun“, „Pevačica“ i „Crna svadba“, tek nekoliko nota i natuknica, zapažanja, negoli klasična TV kritika.

HBO, Netflix, pa tako i domaći Telekom, zaista su kao kreativna industrija postali srodniji proizvodnji automobila ili HoReCa sektoru usluga, pa otud i pitanje nad budućom suvislosti umetničkog prikaza i TV kritike medijskih sadržaja elektronskih provajdera.

Kako god, tri decenije nakon početka emitovanja Foksovog „Dosije-a X“, čiji kraj franšize vremenski koincidira sa Den Braunovim romanom i filmom „Davinčijev kod“, dobili smo svoj nacionalni žanr fantastike – pored četiri navedene serije, još i „Kalkanske krugove“ s početka i „Dug moru 2“ na kraju godine.

Beležnica profesora Miškovića

Na RTS-u prva je prikazana „Beležnica profesora Miškovića“ u produkciji Košutnjak filma, po istoimenom romanu Ratka Dmitrovića, u režiji Miroslava Lekića i zanimljivom spoju tzv. scenarističke sobe sastavljene od: Đorđa Milosavljevića, Koste Peševskog i Laleta Pavlovića.

Njen siže sadržan je u mitomaniji i kombinaciji moguće istorijsko-akademske avanture i naše endemske sklonosti teorijama zavere. Nešto između legitimnih uzora „The Librarian“ i „National treasure“ i srpske geopolitičke mistifikacije pozicije i važnosti Balkana, kompleksa nebeskog naroda i Tesline mitologije.

Jedino ovde, umesto policijskog inspektora, imamo novinara kao glavnog aktera u korektnom tumačenju i prijemčivom osveženju Momčila Otaševića, crnogorsko-hrvatskog glumca. Flemingovski, nadnacionalni entitet pokušava da se dočepa tajne vremenskih kapija, a njima se donekle naivno suprotstavljaju nekadašnja SFRJ – SDB i sadašnji trio entuzijasta.

Pored pomenutog Otaševića, njegov najbolji prijatelj, solidni Miloš Samofalov, i devojka, Milena Radulović, za koju domaći reditelji (mimo filma „Toma“) još uvek ne pronalaze nedostajući prstohvat karakterizacije nauštrb fotogenične zavodljivosti.

Rekonstrukcija epohe je klizava, specijalni efekti zasnovani na magli suvog leda, previše je različitih likova iz „nekad u sad“ stadijumima pojavnosti i duplom kastingu, što u zbiru daje deficit produkcionog kapaciteta. Ipak serija se dopala auditorijumu, snimaće se nastavak.

Pevačica

Potom je sledila „Pevačica“ na Pinku. Naveliko najavljivana kao dramaturški rasplet policijske misterije s kraja decenije – ko je ubio takmičarku Zvezda Granda Jelenu Marjanović u Borči, imala je slabiju recepciju negoli prosečan rijaliti jutarnji program Jovane Jeremić koji se bavi istom temom.

Dodatni hendikep, sem prostora i termina emitovanja, bio je moguće pogrešan (Milica Pavlović) kasting i očigledan glumački zamor zbog istovremenog snimanja filma „Dara iz Jasenovca“ (Jelena Grujičić Mur, Zlatan Vidović, Željko Erkić, Nikolina Friganović, Nataša Ninković, Igor Đorđević) autorskog tandema serije Antonijević – Drakulić.

Da je ovo poput pomenutog „Tome“ priča o putu uspeha, njegova zemljakinja iz Leskovca bi kao izbor imala smisao. Ovako, unatoč vizuelnosti i scenskom talentu za igru, Milica Pavlović se pronašla u raskoraku nesigurne interpretacije i promašenog akcentovanja s jedne strane i raspisane role nesimpatičnog i neperspektivnog lika, pa je zaista morala biti ‘ubivena’.

Gluma nije obavezno stvar obrazovanja na FDU, ali jeste zanat i talenat kakav su imale Olivera Katarina, Snežana Savić, (nisu Dragana, niti Ceca), odnosno makar izvanredna harizma Lepe Brene.

Inače, sličan narativ nije nepoznanica, takav je doslovce bio scenario dva filma Žike Mitrovića „Nož“ (1967) i „Protestni album“ (1986), a sam mizanscen ne odudara od „Ubica mog oca“, iako postoji asocijacija na „Folk“.

Miloš Kodemo kao reditelj i direktor fotografije je izgradio svoju autonomnu estetiku, a Jana Bjelica, Miloš Timotijević i pokojni Boris Komnenić odigrali vrlo dobre epizode.

Kao i „Crna svadba“, o kojoj ćemo ovde na kraju, „Pevačica“ se poštapa praznovericom uvodeći okultnu ikonografiju, belog i crnog maga.

Glamur entertejmenta i estradna taština nisu u seriji bili ni u drugom planu, u konačnici sa nejasnim i nategnutim epilogom – ko je zapravo ubica i ko je kome šta!?

Kljun

I onda „Kljun“, kome je malo nedostajalo da bude drugačiji i bolji. Konačno smo dobili demetropolizaciju radnje iz Beograda u scenografski i antropološki filmičnu Suboticu. Pa ipak, ta njena atmosfera u seriji bila je nedostatna.

Glumačka podela je demonopolizovana odsustvom standardnih epizodista, ali nedovoljno balansirana nesrazmerom između upečatljivih glavnih glumaca-karaktera i neprepoznatljivih statista iz nekakvog amaterskog pozorišta (ne naturščika) u funkciji puke statistike kontinuiteta zločina, koji se, kao, rasvetljava.

Priča s tipološkom premisom prepoznatljivom iz Bron-Broen/True Detective lokalizovana je u psihološki tandem preuzet iz filma „Moj jutarnji smeh“ – Ivana Vuković – Filip Đurić. Ivani kao inspektorki Sonji Kljun dodeljen je kolega Mikloš Tot, besprekorno ostvarenje Stefana Vukića.

Šta je, dakle, pošlo po regresu u odnosu na npr. „Grupu“, prethodno ostvarenje reditelja serije Uroša Tomića i Jelene Gavrilović? Da li transcendencija glavne junakinje u kojoj ona i njena kćerka mogu da predvide budućnost?

„Kljun“ u hodu uvodi novi žanr, meša špilove i prelazi iz klasičnog trilera u psihodramu, u kojoj saučestvujemo u dvostrukoj traumi dva detinjstva na način uzornosti serije „Stranger things“. U prošlosti postoji vojna služba bezbednosti koja pokušava da iskoristi decu i predupredi događaje, u sadašnjem vremenu je to opet nekakav fiktivni zli entitet – agencija koja regrutuje počinioce i generiše zločin.

Ondašnja deca sada su tome suprotstavljeni akteri. Pa iako iz epizode u narednu postoji izvesna iritantna znatiželja, flešbek i autorefleksije nam čine držanje pažnje napornim.

Kako je i rečeno, sijaset likova su u funkciji da samo budu ubijeni, pa su plošni i time i nejasni motivi njihove eliminacije. Lokalizacija aktuelnih društvenih paradigmi (navijačke falange, rijaliti itd.) bili su prevelik izazov u faktografskom i umetničkom smislu.

Na koncu, uprkos čak dva reklamna bloka emitera Nove S kao dodatnog hendikepa ometanja pažnje, „Kljun“ se, sa dodatnom pohvalom za odličnu uvodnu špicu, može posmatrati kao nešto između prošlogodišnje, bolje „Močvare“ i, sličnih, „Grupe“ i „12 reči“. Stoga zaslužuje poštovanje i podršku, za autorski debi i transfer sa oca na sina Dragojevića, a i zbog očigledno manjeg budžeta.

Crna svadba

„Crna svadba“ za kraj priče. Produkcija Firefly je, nakon „Porodice“, u tekućoj godini producirala još jednu seriju koja je stekla zavidan broj poklonika, ostavila utisak i ušla u kolokvijalni žargon. ‘Katabaza’, ne samo kao definicija pobedonosnog gola Aleksandra Mitrovića protiv Portugala u 90. minutu, već moguće i sam naslov kao subverzivna kritika društva i režima.

Debitantski autorski tandem Nemanja Ćipranić – Strahinja Madžarević pošao je od čuvenog masovnog zločina u selu Jabukovcu 2007. godine kada je u stanju pomračene svesti N. R. pobio svojih devetoro komšija, nadogradivši povod fikcijom o vlaškoj magiji kao autentičnom domaćem vudu misticizmu.

U takvom predlošku Slavko Štimac kao aktuelni i Filip Đurić (u konačno drugačijoj ulozi kao radijski sportski voditelj) – masovni ubica iz 1976. godine, obojica posednuti od paranormalnih pojava, donose upečatljiva ostvarenja. Onakva kakvima će potom teško parirati glavni likovi: inspektor (BIA!?) Uliks Fehmiu u izvesnoj glumačkoj, sportskim žargonom rečeno, poluformi, i Jelena Đokić u problematično napisanom karakteru.

Njen lik prešao je luk od perverzne, politički korektne NVO psihološkinje do skrušene monahinje, mada je imala solidan omaž filmu „Hanibal“ sa tet a tet scenom između nje i Svetozara Cvetkovića, koji igra zatočenog inicijalnog psihopatu ubicu, pomenutog Miću Đurića, sada starijeg.

Serija doživljava svoj klimaks u osmoj epizodi, ali potom slede još dve – antiklimaksa, kao dopunski rasplet u smelom uvođenju u priču SPC kao institucije, a ne samo njene puke apologije.

Taj najbolji momenat čini karakterizacija epizodnih likova u prvoklasnom tumačenju Igora Benčine, Tonija Mihajlovskog, Jove Maksića, Peđe Bjelca i Radovana Miljanića, kome je ovo bila poslednja uloga. Podeljen utisak ostavlja zicer pribežište Nikole Koja svom glumačkom izrazu „čika Velja da bonu“ i profil večne mladosti u finalu inače sjajne Borke Tomović, koja nam je dugo nedostajala.

Nezaokruženi kraj zbunjenog gledaoca ostavlja u depozitu nedoumice i na taj način avansirajući nastavak kao drugu sezonu.

Naposletku, šta smo imali? Napušten je klasični stil fabulacije, a uvedena interpretacija psihičkog stanja likova-inspektora (Igor Đorđević, Ivana Vuković, Uliks Fehmiu) kao njihovog jedinog svetonazora kojim se rukovode.

Sto godina nakon romana „Jedna ugašena zvezda“ Lazara Komarčića dominantan je hibrid domaće fantastike i trilera, ekranizacija bez evaluacije, na šta je jedna SF „Dina“ Frenka Herberta čekala pet decenija.

***
Na drugoj strani dominantnog domaćeg dramaturškog okvira je epoha. Istorijska fikcija i tzv. non-fikcija sadržana u serijama „Porodica“ i „Aleksandar od Jugoslavije“, o kojima smo pisali s proleća, i potom, ove jeseni, u „Vremenu zla“, „Nečistoj krvi“, „Jovanki Broz i tajnim službama“, drugoj sezoni „Švindlera“ i „U zagrljaju Crne ruke“.

I kao što je svojevremeno bilo reči i hvalospeva „Novinama“ na HRT-u, neizostavno je ovaj put progovoriti i o dokumentarnom serijalu „NDH“, takođe na Hrvatskoj televiziji, kao verovatno najboljoj seriji godine.

Vreme zla

Trejler ekranizacije Ćosićeve trilogije „Vreme zla“, sačinjene od romana „Vernik“, „Grešnik“, „Otpadnik“, obećavao je uspeh kakav je prethodno ostvarila inicijalna porodična povest Prerova i Katića iz serije „Koreni“ na RTS.

Goran Šušljik, još jedan uspešni glumac-producent, preveo je potom projekat na United Media – Novu S i, oportuno procenjujući preplavljenost igranim diskursom Prvog svetskog rata, preskočio „Vreme smrti“. Taj izostavljeni redosled ispostaviće se ipak kao bitan momenat nerazumevanja osnovne linije priče kako je srpsko društvo u Kraljevini SHS za samo dve decenije prešlo put od gubitka jedne trećine stanovništva u Velikom ratu do apsolutne dekadencije i sloma u osvit II svetskog rata.

Serija je u dijalektičkom konfliktu dva više vrednosna negoli vremenska plana, političko-ideološki oličena u Ćosićevoj parafrazi istorije frakcionaštva KPJ i sa pasažima realnih istorijskih ličnosti. Drugi je melodramski, ljubavni trougao između glavnih junaka: Milena (Nada Šargin) i Bogdan Dragović (Goran Bogdan) i Petar Bajalović (Goran Šušljik).

Priča i slika osciliraju od izvanredne atmosfere scenografije enterijera, kostima i muzike Irene Dečermić, poput „Dauntonske opatije“, do nepotrebne banalizacije – doslovno nalik filmu Dušana Saboa „Seks partijski neprijatelj broj 1“. Korišćenje samo jednog eksterijera (Kosančićev venac) kao opšteg totala predratnog Beograda je nerazumljiva inverzija bogatstva prethodne konstatovane aristokratske vizualizacije.

Hronika o međuratnim Katićima, dijalozi i ličnosti kneza Pavla, Nedića, Svetozara Vujkovića itd. Ipak su već viđeni kao neprevaziđeni u sijaset ranijih dela jugoslovenske kinematografije: „Sedam sekretara SKOJ-a“, „Slom“, „Banjica“, „Užička Republika“.

Šušljik kao ‘showrunner’ i glavni muški lik, Šargin kao glavna ženska uloga, moguće da su bili zamišljeni ili su zaista mogli biti ’Saveznici’ (Allied 2016), no on je prečesto u samodopadljivoj pozi sa cigaretom, nikad bez nje, ona u svom svedenom i nezavodljivom ne-Marion Kotiar maniru.

Nasuprot njima je pasivno-trpni Goran Bogdan, čijom smo glumačkom sveprisutnosti postali prezasićeni, ali je kao karakter, u kome je sadržina Ćosićevih naslova, ostao nedorečen. Inače, manje je poznato da je Dobrica navedeni lik gradio spram komuniste Živojina Pavlovića zvanog Ždrebe, sekretara partije u izganstvu u Parizu i jedinog preživelog saradnika generalnog sekretara Milana Gorkića, koji je kao i Filip Filipović, Sima Marković, Petko Miletić i na desetine drugih komunista stradao u Staljinovim čistkama, o čemu je Pavlović napisao knjigu „Bilans sovjetskog termidora“. U

tom moguće preambicioznom kapitalnom Ćosićevom delu leži literarna slabost predloška u odnosu na slično Tišmino štivo „Vere i zavere“, u kome su se u identičnoj podeli prvi put pronašli reditelj Ivan Živković i glavni sporedni junak Goran Bogdan.

Laušević je, nakon „Korena“, „Državnog službenika“, „Kalkanskih krugova“, ovde potvrdio tu svoju novu pater familias oreol ulogu, a likom neugledni Vujović, kao Ćosićev alter ego, deskripcijom i naracijom opteretio je dinamiku serije.

Hendikep serije su izneverena očekivanja verodostojnosti u kojima se mladi glumci Pavle Čemerikić i Pavle Mensur nisu snašli. Pogotovo u srazu dobrog utiska kakav su ostavili Nebojša Dugalić, Šepetkovski i žovijalni bard Pozorišta na Terazijama – Rade Marjanović u nevelikoj ali značajnoj epizodi kakvu je konačno zasluživao.

Bilo kako bilo, i Dobrica Ćosić je dobio svoj televizijski, nekritički spomenik na stogodišnjicu sopstvenog rođenja i to je ceo utisak u deficitu bolje beletristike o kratkom razdoblju srpskog i jugoslovenskog građanskog društva i prve polovine 20. veka.

Jovanka Broz i tajne službe

Na fonu globalnog tzv. biopic trenda („Jackie O“, „Spencer“) o suprugama vladara, paralelno s filmom „Toma“, na RTS-u smo dobili odličnu poludokumentarnu domaću seriju „Jovanka Broz i tajne službe“.

Nedeljko Kovačić, reditelj, i bivši general Svetko Kovač, scenarista, imali su već iza sebe solidan prvenac „Jugoslovenske tajne službe“.

U ovom svojevrsnom spin off-u o životu i kontroverzi prve dame SFRJ i Titove udovice u klinču sa ondašnjom državno-političkom nomenklaturom za njegovo nasleđe, kroz postupak dramatizacije prvi put je doneta priča hronologije jugoslovenskog vojnog vrha.

Od Rankovića (G. Kičić) i Krajačića do kompletnog generalskog kora: Jefto Šašić (S. Blažič), Nikola LJubičić (B. Lečić), Ivan Mišković (A. Srećković Kubura) i dr.

Štaviše, autentična svedočenja vremešnog ali vitalnog stogodišnjeg generala Brka su prvorazredni, uhvaćeni dokument o vremenu i ličnostima koje i danas intrigiraju prosečnog gledaoca/čitaoca zaglavljenog u jugonostalgiji i sa izvesnom empatijom spram partizanke iz Like koja je kao poslednja žena Josipa Broza, u jednom kritičnom trenutku, imala značajan uticaj. Snežana Savić kao starija i Milica Tomašević kao mlađa Jovanka decentno i dobro predstavljaju njen psihološki profil u korespondenciji sa moderatorom Tihomirom Stanićem i Nebojšom Dugalićem kao Titom.

Mimo potrebnog mogućeg sikvela o Stanetu Dolancu, tom ‘jugoslovenskom Honekeru’ u posttitovskom politbirou, faktički prvom među jednakima, samo nagoveštena ali neispričana epizoda o generalštabnom sukobu visokih oficira JNA iz Like i Slavonije ostavlja prostor za igrani, drugi, takođe globalni, filmski trend „military fiction“ podžanr.

NDH

Na kraju „NDH“ Hrvoja Klasića, uz konstataciju da su pretplatnici MTS hendikepirani jer nisu u mogućnosti da prate program HRT 1-2.

Parafraziraću sopstveni utisak za nedeljnik Vreme: „Šokantna na nivou autentičnosti recentno otkrivenih snimaka tzv. Hrvatskog slikopisa, katarzičnog konteksta i nepodeljenog suda tamošnjih i naših istoričara, ova serija je ideološka dekonstrukcija jednog ‘povijesnog mentaliteta’, sraza kompleksa zagrebačke periferije i ruralne dinarske jurodivosti, što je predstavljao taj državni provizorijum.

To nije bio puki fašizam per se već faktografska inverzija fabulacije te neslavne istorije, oličene u svojevremenim diskretnim igranim anticipacijama ‘Kuda idu divlje svinje’ i ‘Nepokoreni grad’.

Činjenicom da je pet godina počivala u bunkeru, čime je ‘Dnevnik Diane Budisavljević’ pretekao u premijeri, nije postigla efekat kakav je serija ‘Holokaust’ svojevremeno imala u Nemačkoj, i jedan deo tamošnje javnosti joj je pripisao efekat kamilice.

Pa, ipak, Klasić je, u vremenu šatora u Savskoj i Karamarkovog HDZ povratka na vlast, sabrao reprezentativne sagovornike, pretežno mlađe istoričare (V. Aralica, G. Hutinec, S. Đurašković i dr.) i uradio dokumentarnu histopatologiju Hrvatske 1941-45.

Uz uvodni podrazumevajući geopolitički kontekst nove Evrope i nakon dva atentata (Kralj Aleksandar, Stjepan Radić) koji su na vlast dovela tzv. Rasove / pukovničku ligu / Čikašku petorku i koje i kakve nam je otkrila Klasićeva serija: Rafael Boban, Francetić, Dido Kvaternik, Luburić.

U rasponu naziva epizoda od ’10. travnja’ kao navodne povijesne težnje, potom ‘prirada i uljudbe’ (socijalni sistem i kultura) preko ‘vojnice’ (front), ‘Hrvatske do Drine’ (Bosna) do ‘crkve’, ‘nepoželjnih’ i ‘terora’, skenirana je eskalacija od Mačeka i Stepinca do Pavelića.

Sličan, ali u posledici, nikako isti državno-ratni oročeni mandat imala je Nedićeva Srbija ili SAO Krajina, kao mogući indikator demistifikacije.

Ali posle tačno tri decenije od dokumentarca Televizije Beograd ‘Jugoslavija u ratu 1941-45’ i skoro četvrt veka od ‘Smrti Jugoslavije’ – BBC, ‘NDH’ je ipak kapitalni televizijski sadržaj, onakav kakvog se naši stvaraoci klone birajući da linijom manjeg otopra snimaju za potrebe inih slotova Telekomove hiper, pa čak i one neobične UM (V. Drašković, D. Ćosić) produkcije.“

***

Ukoliko me utisak ne vara, ove godine što premijerno na nacionalnim frekvencijama i kablu, što post festum, nakon pretpremijera na Superstaru, prikazano je čak 38 serija.

U novogodišnjem sumarumu jedino nedostaje opservacija na drugu sezonu „Bese“ i recepcija serije „Nečista krv“, čije se emitovanja poslednjih epizoda završava u momentu kad se čita i nakon što se piše ovaj tekst.

To ipak ostavlja slobodu subjektivne klasifikacije od najbolje preko vrlodobrih do dobrih u 2021.