Hipi pokret bio je svetska inspiracija za bavljenje ranom muzikom

U ranoj muzici niko tako žilav i uporan nije bio do sada kao naš ansambl. To možemo da zahvalimo činjenici da je Renesans pre 25 godina – 1994. otvorio Odsek za ranu muziku u Muzičkoj školi „Josip Slavenski“ tako da su neki od sadašnjih članova ansambla naši učenici iz „Slavenskog“ – kaže Darko Karajić, član ansambla Renesans, povodom večerašnjeg koncerta u Domu Vojske Srbije u Beogradu kojim će „vesnici“ rane muzike na prostoru bivše Jugoslavije obeležiti pola veka rada.

Prema Karajićevim rečima, „publika će večeras čuti mnoge vokalne umetnike koji su tokom ovih 50 godina bili deo velikog tima Renesansa, a na programu su renesansni madrigali, iz muziku srednjeg veka i baroka.

Šta je odgovor na dileme ko je prvi na prostoru nekadašnje Jugoslavije doneo ranu muziku?

– To je nekako u slično vreme krenulo u Sloveniji – Tomaš Ramovš, Hrvatskoj ansambli Sintagma Musicum ili Zagrebiensis, u Sarajevu Ivan Kalcina, gitarista koji sada živi u Italiji, kao i u Beogradu. Renesans se razlikuje od ostalih što je prvi počeo da koristi kopije istorijskih instrumenata, koji pripadaju epohi nastanka muzike koju izvodi. Prvih deset godina ansambl nije delio honorare nego je sav prihod od koncerata odvajao za instrumente, tako da Renesans ima impresivan instrumentarijum sa više od 200 instrumenata. Cela priča oko prvih ansambala za ranu muziku dešavala se paralelno sa hipi pokretom, koji je u neku ruku bio inspiracija za sve to u celom svetu. Imamo žive primere – recimo, lautu svira Riči Blekmur, gitarista Dip parpla.

Kada se poredimo sa svetom, gde smo što se tiče rane muzike?

– Mislim da ne možemo da se poredimo, osim prema upornosti, entuzijazmu i temperamentu. Moj kolega Edin Karamazov, koji je svirao sa najznačajnijim ansamblima sveta i zvezdama rane muzike planetarnih razmera, a imao je i tu privilegiju da je studirao u Bazelu kod slavnog Hopkinsona Smita, jednom mi je rekao da niko srednji vek ne svira tako kao Renesans – potpuno divlje i jedinstveno u odnosu na druge i da bi, kad nas čuo neki veliki menadžer, stekli svetsku slavu. Najjači smo po toj energiji kojom Renesans svira prvenstveno srednjovekovnu muziku, pogotovo srednjovekovne igre, jer tu taj naš balkanski neobuzdani temperament najviše dobija na kvalitetu. Naravno da u svetu postoje akademije za ranu muziku gde se renesansna i barokna muzika uči od početka na pravi način, istorijskom praksom, ali mi smo i dalje grupa entuzijasta koja tome pristupa sa ljubavlju i zaista bi mogli bi da im stanemo na crtu.

Bez obzira na okolnosti u kojima živimo poslednjih decenija, činjenica je da imamo više ansambala i festival rane muzike, kao i Novu beogradsku operu koja neguje ovaj žanr. Kolika je podrška države?

– Nikakva. Mi dobijemo ponekad nešto, ali to su mrvice. Imam utisak da ni ovaj grad, ni ova zemlja, a pri tome mislim i na druge ansamble koji se bave ovakvom muzikom i uopšte koji se bave umetnošću. Ako pričamo o tome da se za kulturu u Srbiji odvaja 0,2 posto, znači da smo spali da se borimo za jedan posto. Šta dalje da pričamo. Gde je u tome klasična muzika i unutar nje rana muzika. Mi smo trinaesto prase. Renesans nije dobio nikakva sredstva od države za obeležavanje 50 godina upornog trajanja, iako smo se prijavili na konkurs Ministarstva kulture.

Kako dolazite do notnog materijala i autentičnih instrumenata iz epohe?

– Sada je to vrlo lako zbog dostupnosti informacija preko interneta. Praktično, sve što zamislite, izađe vam na guglu za nekoliko sekundi. Ranije su za dolazak do notnih materijala bili potrebni meseci rada i truda, putovanja, note su se kopirale i prepisivale. Danas odete na sajt projekta Međunarodne muzičke biblioteke, poznate kao „Petruči“ i sve vam je dostupno besplatno. Što se instrumenta tiče, graditelja ima svuda u svetu, čak i na prostoru bivše Jugoslavije. Ja sam dete ovih prostora, pa to ne odvajam. Imam laute koje su gradili majstori iz Opatije i Zagreba, u Hrvatskoj ima četvorica graditelja koji su vrlo solidni. Naravno, ko baš hoće vrhunski instrument, mora da odete malo dalje. Graditelj laute na kojoj sad sviram je iz NJu DŽersija, a imam i jednu izuzetnu lautu možda i najvećeg graditelja u 20. veku holandskog majstora Nika van der Valsa. To su skupi instrumenti i do njih je jako teško doći.

Šta je sa muzikom srednjeg veka sa naših prostora. Renesans je poznat po negovanju muzike starog Jadrana i stare Srbije.

– Što se tiče naše muzike iz daleke prošlosti, mislim da ceo balkanski prostor, stvari su se uglavnom dešavale na Jadranu i sačuvane su uglavnom zato što su tamo živeli Italijani. Tamo je bio Tomazo Čekini. Bilo je tu i nekih slovenskih imena. Oni su štampali notni materijal u Veneciji, kod Petručija. U Srbiji imamo zapis o Draganu iz Prizrena. Zna se da je svirao po ulicama i trgovima Dubrovnika i na krunisanju cara Dušana u Skoplju. Od duhovne muzike nešto malo je sačuvano – kir Stefan Srbin, Isaija Srbin, ali to je nekoliko fragmenata koji su slučajno fotografisani nekoliko dana pred nemačko bombardovanje 6. aprila 1941. godine. To je ovo što Pavle Aksentijević peva na koncertima. Sve ostalo – i duhova i svetovna muzika, iako je u notaciji postojala u Narodnoj biblioteci, otišla je tada u nepovrat.

Da li u manastirskim riznicama postoje notni zapisi iz vremena nemanjićke Srbije?

– I naši manastiri su harani i pustošeni kroz vekove. Samo u 20. veku Nemci su mnogo toga odneli, a da nije vraćeno. Da ne pričam o Turcima i dalekoj prošlosti, ali i o našem odnosu prema svemu tome i koliko smo skloni da čuvamo. Roksanda Pejović je napisala knjigu, ali sve je to više hipoteza na osnovu crteža na freskama, na kojima vidimo da je bila bogata muzička prošlost i da je bio bogat instrumentarijum. To su uglavnom one scene ruganja Hristu na kojima se vide zurle i duvački instrumenti, prikazi lauta, talambasa i nekih udaraljki, ali ništa nije zapisano i sačuvano. Ne samo kod nas, nego i u Evropi vrlo je malo sačuvane svetovne srednjovekovne muzike. To je 10 do 15 izvora. Duhovne ima više.

Da li je Renesans pokušavao da ranu muziku poveže sa drugim muzičkim žanrovima?

– To je rađeno za jubilarne koncerte. Moja ideja bila je da odsviramo muziku iz crtanog filma „Pink Panter“, pa je to posle prešlo u manir možda čak i previše, pa je jedno vreme bila uobičajena praksa da na svakom koncertu na bis odsviramo neku savremenu kompoziciju u obradi i estetici rane muzike. Čak smo snimili i jedan CD na kome su samo takve kompozicije – „Povratak u Sorento“, pesme Bitlsa, muzika iz crtanog filma „Pink Panter“, neke sevdalinke… Ali, nismo to dugo radili. Taj „vic“ je ispričan nekoliko puta i ne moramo stalno da ga ponavljamo.

Festival u Prizrenu

* Šta Vas ispiriše i koliko je izazov biti umetnički direktor Medimusa, Festivala srednjovekovne muzike u Prizrenu?

– Ja nisam pokretač festivala. Prvi festival organizovalo je Društvo prijatelja manastira Sveti Arhangeli. To su stari Prizrenci Bojan Babić, Aleksandar Novakov i Bojana Manigoda značajno ‘zavrteli pedale’, uz pomoć manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena sa nezaobilaznim igumanom ocem Mihailom i Kancelarije za KiM koja nas i podržava i ne podržava. Ja sam umetnički direktor od drugog festivala tu, a na prvom sam bio kao svirač. Tu dužnost prihvatio sam sa zadovoljstvom i zaista mi je čast. A inspiriše me taj prostor – ta geografska širina i dužina, prošlost, istina o nama i njeno širenje. Mi ne idemo u Prizren da srbujemo. Srbi jesu pokretači festivala, ali to nije glavna priča. Glavna priča je da mi zovemo ansamble iz Evrope, zvaćemo iz i sveta, ako budemo imali podršku drugih ambasada i Beograda, da ljudi koji dođu tamo i vide istinu o nama – da smo tamo postojali, da postojimo i da smo žilavi kao Renesans. Nije nam cilj da nam dolaze samo autobusi iz Gračanice, Niša, Beograda… jer muzika i uopšte umetnost nemaju granice. Na koncerte dolaze i Albanci, ali nije poenta koliko će doći Srba, Albanaca, marsovaca…, poenta je da prostor crkve Hrista Spasa bude pun i da ljudi uživaju u muzici. Mi i biranjem prostora u kojem sviramo, pokazujemo da smo tamo bili, jesmo i bićemo.

Osnivači

Iako je u Beograd prve partiture i istorijske instrumente za ranu muziku Dragan Mlađenović Šekspir doneo iz Beča i Praga 1968, ansambl Renesans je zvanično osnovan 1969, a prvi koncert održao je 14. januara 1970. u beogradskoj Galeriji fresaka. Osnivači ansambla su: Miomir Ristić, Dragan Mlađenović Šekspir i Ljubomir Dimitrijević. Darko Karajić je u Renesansu od 1991, svira lautu, profesor je gitare na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i pokretač nastave laute u muzičkom školstvu Srbije.