Hipnotišuća mantra tmine

Dokaz tome jeste zavidna baza fanova, koji joj i na ovom nastupu u sali Amerikana Doma omladine Beograda pristupaju sa poverenjem i vrlo neposrednim izražavanjem ljubavi i uvažavanja. Povici „volimo te!“ ne prestaju do isteka večeri i čini se da samo postaju glasniji kako vreme odmiče. Neobičan je to utisak – na jednoj strani tu je pevačica i autorka naoko distancirane scenske persone, koja se kreće po pozornici kao u snu kakve nadrealne pozorišne predstave; no, na onoj pak drugoj, njeni je obožavaoci bez ikakve sumnje doživljavaju kao toplu osobu, koja im je bliska sa tim svojim tamom prevučenim glasom i polaganim kretnjama, tu nedaleko ispred, ali ipak na jasnoj udaljenosti. O ovoj prisnoj povezanosti i dirljivom uzajamnom prepoznavanju, punom iskrenih emocija koje upravo pršte iz auditorijuma, bez ikakvih trikova podsticanja od strane glavne zvezde, vredi još dublje porazmisliti.

Muzički, ovo je darkerski teatar, koji u sebe uključuje i Niko i Nika Kejva istovremeno, totalno berlinskog ugođaja isprva, pravi dekadentni kabare Evrope u obično/neobičnim vremenima, koja se mogu događati i decenijama pre, ali i posle, pa kako već odlučite. Jer, ovde ste zbilja u svojevrsnoj vremenskoj i kulturološkoj kapsuli, dok posmatrate tu krhku, ali toliko usredsređenu umetnicu ozbiljnog, dubokog glasa, koja peva na (engleskom) jeziku, ali tako da on pri tom zvuči kao svi evropski jezici odjednom. Taj mračno-šansonjerski vajb DŽima Morisona – pomišljate na „I Can’ See Your Face In My Mind“, recimo – ti dugi, protegnuti drhtaji njenih š-ova i s-ova koji šište poput žara cigarete sa usana, tren pre nego što ona zgasne u kakvoj čaši tamnog vina, pred konačni odlazak kući ili rastanak zauvek, vezuju setu Istoka i melanholiju Zapada u čvor, koji najzad i ne ispada toliko depresivan, kao što bi se iz ovog opisa moglo pretpostaviti.

Iz tog razloga, obožavaoci kapiraju ovaj sentiment bez greške i – znate šta još? – on ih čini nekako još življim, još zaljubljenijim, još združenijim među sobom! Krećući se između svojih elektro-propovedi i rockerske odrešitosti zveketavog ritma jedne „I’ll Be Your Woman“, podižući publiku uvis svojim „Russian Ballerina“ i „Party Girl“, ali i terajući na razmišljanje sa „Lovers are Strangers“, tom himničnom utehom za generacije neosunčane “etom ljubavi’, Mišel Gurevič rasplamsava osobenu noire auru, uspevajući da na vrlo naročit način izusti svoju hipnotišuću mantru tmine, sa svom fragilnom zlosrećnošću, ali i odlučnošću da bez trunke oklevanja preživi, nastavljajući dalje i dalje… Do sledećeg susreta, Mišel!