Holokaust je rana koja možda nikada neće zaceliti

Moja generacija, generacija unuka, mora da istraži dugotrajne posledice ove katastrofe. Sad se čini da čovečanstvo možda nikad neće zaceliti ranu koju je Holokaust napravio – kaže za „Danas“ austrijski pisac Vilhelm Kues. On će 27. oktobra na Beogradskom sajmu knjiga predstaviti svoj roman „Dijanina lista“, koji je, u prevodi s nemačkog jezika Dušice Milojković, objavio „Samizdat B92“.

Kuesova knjiga je biografski roman o Dijani Budisavljević, Austrijanki iz Insbruka, udatoj za Julija Budisavljevića, šefa hirurške klinike „Medicinskog fakultet“a u Zagrebu i jednog od malobrojnih zagrebačkih Srba pošteđenih ustaških progona u „Drugom svetskom ratu“. Ona je zahvaljujući hrabrosti i vezama spasila više hiljada srpske dece iz ustaškim koncentracionih logora, ali joj je posle rata „OZNA“ oduzela kompletnu brižljivo vođenu kartoteku s fotografijama i zabranila rad. Umrla je zaboravljena u rodnoj Austriji.

* Šta vas je najviše privuklo u priči o Dijani Budisavljević?

– Pre svega činjenica da niko ne zna za Dijanu Budisavljević. A onda kad sam počeo da istražujem, najviše me je impresionirala njena hrabrost.

* Koliko je izazovno, ali i rizično zasnovati istorijski roman na jednom izvoru, koji je pri tome lični dnevnik glavne junakinje?

– Dijanin „Dnevnik“ bio je prvi i najvažniji izvor. Ali sam koristio i puno drugih. Bibliografija sadrži više od 100 jedinica. Bilo je veoma važno pokazati istorijsku pozadinu. Postoji nekoliko studija o NDH koje su dostupne, ali pouzdanost mnogih istorijskih izvora je upitna. S jedne strane postoje članci i knjige iz komunističke ere, kao i studije sa ekstremno nacionalne tačke gledišta. Neki kažu da je u koncentracionom logoru „Jasenovac“ umrlo više od milion ljudi, drugi kažu da je bilo manje od tri hiljade žrtava.

* Da li ste izvore za knjigu prikupljali i u Hrvatskoj, kakva su tamo bila reagovanja?

– Sakupio sam sve što sam mogao da pronađem. Nemački tekst kao i prevod Dijaninog „Dnevnika“ bili su cenzurirani i fragmentirani, tako da sam morao da rekonstruišem puno detalja, pa čak i glavnih događaja iz drugih izvora.

* Kako objašnjavate da je Dijana Budisavljević, uprkos svoj ljudskosti i humanosti bila gotovo nepoznata u srpskoj javnost sve do pre nekoliko godina kad je posthumno odlikovana Ordenom carice Milice Srpske pravoslavne crkve?

– To je teško pitanje. Mislim da je Dijana bila uhvaćena između „dve stolice“. U ratu je radila sa svima, bez obzira da li su bili fašisti ili komunisti, iz „Crvenog krsta“, „Karitasa“ ili ustaške vlade. Sve dok su joj pomagali da spašava decu, bili su dobrodošli. Posle rata Dijana i njena porodica nisu priznali novi režim. Imali su konzervativnu političku prošlost. njen rođak je čak odbio da bude ministar u Titovoj vlasti.

* Vaša knjiga otvara pitanja humanosti u ratnim okolnostima i totalitarnim režima, ali i šokantno prikrivanja zločina koji sprovode oni koji su se u Drugog svetskom ratu borili za slobodu i pravdu. Da li je ta situacija utoliko paradoksalnija zbog toga što su pripadnici partizanskog pokreta, kao ratnih pobednika, uglavnom bili Srbi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koji su najviše stradali od ustaških vlasti?

– Prvo i najvažnije moramo da se suočimo sa činjenicom da ne postoji „komforan“ rat. A drugo, moramo da vidimo ko je bio agresor. Partizani su se borili u očajnoj borbi protiv jednog od najsurovijih režima kompletnog čovečanstva, nacista i njihovog lutkarskog, ustaškog režima. Tito se suočio sa istim problemom kao i austrijski ili nemački političari posle rata. Kako se baviti svim tim fašistima? Nekima od njih možete da sudite. Neki od njih su pobegli. Ali imate ovu ranu, ovu katastrofu posred društva, a znate da je ne možete izlečiti. Možda je sada vreme da razgovaramo o tome i pokušamo da rešimo problem. Moramo da vidimo zlo rata i mržnju između zemalja, ali moramo i da vidimo da je moguće prevazići razloge te mržnje.

* Koliko prikrivanje zločina, kao na primeru Jasenovca, doprinosi ponavljanju takvih tragičnih situacija u budućnosti?

– Ako pričamo o tome, ako istražimo okolnosti i ispričamo priče o žrtvama i krivcima, možda postoji šansa da se stvori nešto kao što je javna svest. Ali, to je jako težak posao. To vidimo širom sveta, pa čak i u Evropi. Ta mržnja, strah od drugih opet su vodeće teme u političkim raspravama. Zločin neverovatnih razmera upravo se događa u Africi, Siriji i na Bliskom istoku. „ISIS“ je, recimo, organizacija zasnovana na surovosti nad ženama i decom. ljudi beže iz ovog terora i treba im pomoći. Ali, više od dve hiljade ljudi umrlo je samo ove godine pokušavajući da pređe Mediteransko more.

* Kakvo je vaše viđenje uloge Rimokatolike crkve u NDH?

– Tu treba praviti razliku između događaja i ljudi. „Karitas“, mnogi sveštenici i monasi širom zemlje zaslužuju naše divljenje. Rizikovali su svoje živote kako bi spasili Srbe, Jevreje i Cigane. Ali, tu su bili i franjevci koji su bili među najsurovijim ubicama u „Jasenovcu“. Biskup Stepinac je prilično težak slučaj. Možda je u nekim slučajevima umanjio surovost ustaša, ali je svaki put pronašao izgovor da ne pomogne Dijani Budisavljević. Čak i kad je to činio, imao je samo manju ulogu u spasavanju sve te dece.

* Kako je „Dijanina lista“ primljena u Austriji i da li su i hrvatski izdavači zainteresovani za njeno objavljivanje?

– U Austriji knjiga je veoma dobro primljena. O njoj je bilo reči u većini važnih novina i televizije na nacionalnom frekvencijom. Na putu je i dokumentarni film. Cenio bih bilo kakav interes iz Hrvatske. Dijanina priča pokazuje da je moguće pomoći svima van ideoloških i verskih granica. Zapravo, hrvatske porodice, većinom katoličke, spasile su hiljade srpske dece.

Pisac i novinar

Pisac i novinar Vilhelm Kues (1972), rodom je iz Volfsberga u Austriji. Tokom studija germanistike i nauke o književnosti na Univerzitetu „Alpi-Adrija“ u Klagenfurtu, započeo je novinarski i književnu karijeru. Jedno vreme, od 1998. do 2000, predavao je na „Osječkom univerzitetu“ u Hrvatskoj. Po povratku u Austriju posvetio se pisanju.