Homo Faber u Ateljeu 212

Roman prema kojem je snimljen film u režiji Folkera Šlendorfa (sa Džeremijem Ajronsom u glavnoj ulozi) bavi se egzistencijalnim i socijalnim problemima jednog zapadnoevropskog čoveka, prespitivanjem postkolonijalnih ideoloških problema tog čoveka koje Friš predstavlja kao niz introspektivnih sukobljavanja čoveka sa samim sobom, svojim životnim načelima i dilemama o uticaju slučajnosti ili sudbine, rekao je dramaturg Ateljea 212 Dimitrije Kokanov 6. marta na konferenciji za novinare.

Tamara Baračkov je istakla da je rediteljki i njoj bio “važan lični osvrt Valtera Fabera i njegov odnos prema sopstvenoj prošlosti”.

“To je niz neobičnih događaja, situacija i okolnosti koje su ga snašle, kroz koje se on suočava sa odgovornošću i preispituje sopstvenu poziciju, da kažemo i krivicu, kao i sopstveni identitet. To je priča jednog čoveka, način na koji je on video određene događaje i susrete sa ljudima koji ga okružuju, kroz subjektivno i selektivno sećanje. Faber se kroz monologe pravda, govori o onome što se dogodilo, tražeći jednu vrstu saučesništva i razumevanja od publike”, rekla je Tamara Baračkov.

Kako je dodala, “suštinski je to potraga za sopstvenom dušom i suočavanje sa samim sobom, a kroz svojevrsne flešbekove Faber stupa u dijalog sa ženama koje su mu bile važne i nekim drugim osobama”.

Uz Cvetkovića igraju i Jovana Stojiljković, Radmila Tomović, Jelena Petrović i Stefan Bundalo, a na sceni je i muzičar Mladen Lukić.

Rediteljka Ana Tomović rekla he da joj je “Homo Faber” omiljeni roman i da je oduvek želela da vidi kako bi izgledao na sceni, te da joj je drago što je Ateljeu ta ideja bila interesantna.

“Pored izuzetne emotivnosti zbog načina života Valtera Fabera i onoga što mu se kroz niz naizged slučajnosti dešava i vodi ga do sopstvene sudbine, postoji i nešto što je mnogo dublje. Taj arhetipski nivo je meni bio najuzbudljiviji, kao i taj filozofski odnos pisca prema svom junaku, prema pitanjima: da li je sve što nam se dešava čista slučajnost ili postoji neka sudbina, da li je sve nepovezano i haotično ili postoji niz događaja koji određuju naš život i našu sudbinu”, izjavila je Ana Tomović.

Napominjući da je Friš kao Švajcarac u vreme Drugog svetskog rata imao specifičnu vizuru, dodala je da je dosta toga u romanu autobiografsko.

“Meni je posebno interesantno bilo pitanje lične odgovornosti za sopstvenu sudbinu, pitanje koje Friš otvara i kojim se donekle nadovezuje na svog savremenika Brehta koji se pitao oko lične odgovornosti pojedinca naspram istorijskih okolnosti u kojima se zadesio. Roman sam sagledavala i iz sopstvene vizure. Tamara je pomenula temu ličnog traganja čoveka za nekim izgubljenim delom sebe, za sopstvenom dušom. Posebno u savremenom trenutku možemo da prepoznamo da smo prezatrpani banalnostima, materijalizmom, konformizom, konzumerizmom i mnogi ljudi prosto nemaju više kontakt sa samim sobom i sa svojom dušom. Kao što kaže Džozef Kembel – čovek se čitav život penje jednim stepenicama da bi na kraju shvatio da su bile naslonjene na pogrešan zid. Naš junak preispituje da li je njegov život, način na koji ga je vodio i njegov svetonazor imao ikakvog smisla ili ne. A tu je i pitanje morala. Priča funkcioniše na više nivoa i planova”, rekla je Ana Tomović.

Svetozar Cvetković je izrazio zadovoljstvo što su se dva i po meseca intenzivno bavili ovom predstavom nalazeći smisao svog poziva koji je efemeran za okolinu ali je za njih najbitniji.

“Nekako smo u ta dva i po meseca sebe izdvojili iz celog sveta”, rekao je on, dodavši da nisu bili brojna, ali su “zapravo velika ekipa ljudi koji se dobro osećaju, znaju kako gledaju partnera na sceni, imaju osećaj za nešto što je dobo osećanje, a isto tako za nešto što je loše osećanje”, te da je to nešto što ih je nosilo.

Ističući snagu Frišovog romana, Cvetković je primetio da bi osnovna priča mogla da se kaže u dve rečenice, ali da je njima “slojevitost te jake literature bila provokacija da na sceni u sat i 40 minuta ispričaju mnogo toga što se u te dve rečenice ne bi dalo staviti”.

“I ne samo da ispričamo nego i da provociramo nekoga ko to gleda da u sebi postavi pitanja vezana za svoju prošlost, za to šta je slučaj, a šta je sudbina i koliko jedan slučaj može da vam sudbonosno promeni život, koliko sami upravljamo našim životima, a koliko neko drugi to radi i da li svoje živote možemo da vodimo onako kako želimo ili oni idu nekim svojim tokom koji je nepredvidiv i zavisi od niza slučajnosti”, rekao je Cvetković.

Scenografkinja predstave je Ljubica Milanović, kostimografkinja Selena Orb, kompozitorka Nevena Glušica, scenski pokret radila je Maja Kalafatić, a video Dušan Grubin.