„Bolje je gledati sopstvenu kožu nego spašavati onog pored sebe“: Glumac i bivši zatvorenik za Danas o predstavi u kojoj igra na Bitefu i zatvorskim danima

Uglavnom, zahvaljujući Mladenu Savkoviću, portparolu Bitefa, i njegovom talentu za komunikaciju i znanju španskog jezika, kojem se ovom prilikom zahvaljujemo, naknadno stiže info i o razlogu Horheovog robijanja.

Horhe je pljačkao od malena, još kao dete.

Kad je završio poslednji put u Palmasoli gonili su ga za pljačkanje kamiona punog para.

Kada igra u predstavi „Palmasola – zatvorsko selo“ reditelja Kristofa Frika, koja je odigrana 1. i 2. oktobra u Ciglani u okviru glavnog programa 58. Bitefa ponovo mu naviru sećanja o najokrutnijim i najnežnijim momentima iz života u jednom od najozloglašenijih zatvora.

U razgovoru za Danas Horhe priča o tim sitiuacijama, kao i o tome šta za njega znači to što o tome progovara sa scene.

Dva puta u Palmasoli.

– Da, ponovo sam završio tamo nakon što sam izašao na slobodu, drugi put sam srećom imao dobrog advokata koji je mogao da me izvuče iz odatle, međutim, istina je da sam u Boliviji proveo 10 godina bez ličnih dokumenata. Nisam imao lični kartu, niti bilo šta i prvi put kad sam shvatio da moram da izvadim dokumenta bilo je kad sam upisao školu za glumu budući da su mi oni rekli: „Ako hoćeš da ti damo diplomu, moraš da pokažeš neki lični dokument“. Tad sam rekao da sada moram da platim i konačno uzmem lična dokumenta koja su mi uzeli kad su me odveli u zatvor.

Znači, škola glume vam je na neki način otvorila put ka slobodi?

– To je došlo kasnije. Tehnički sam ja svoju slobodu otkupio, ali na neki način gluma mi je ponudila ličnu slobodu.

Koja vam je bila najgora situacija u zatvoru?

– Kada smo radili te radionice stalno smo im govorili da oni ne znaju šta je to najgore što se dešava u zatvoru jer dolaze danju a zapravo se najužasnije stvari dešavaju noću. U mraku možete da sakrijete mnogo toga. Od raznih stvari koje sam video, a tu je bilo naravno mnogo ubistava, slučajeva nasilja i silovanja, najgora situacija se desila u ćeliji u kojoj smo bili zatvoreni. Spavali smo u krevetima na sprat, bila su tri sprata. Jednog jutra sam se probudio i video sam da je neko pored mene bio obešen. Naravno, počeli smo da pričamo kako se to desilo, ko je to radio, nismo znali u stvari da li je neko tu osobu obesio ili se obesila sama. Međutim, istina je da smo mi to, u stvari, znali, jer se takve stvari u zatvoru uvek znaju, samo se o tome nikada ne priča. Ja ni u intervjuima ne govorim šta se tu zapravo desilo jer su to neke stvari koje ostaju u zatvoru. Generalno, u tom zatvoru ima jako malo humanosti. Bolje je gledati sopstvenu kožu nego spašavati onog pored sebe jer ćeš ti sutra biti na tapetu.

Pošto ljudskosti u zatvoru gotovo nema, da li su onda pozorišne radionice i komunikacija kroz njih pomogle u povezivanju, razumevanju, empatiji?

– Postoji neka vrsta humanosti i u zatvoru ali se ona ogleda u nekim malim trenucima koji se dešavaju u prolazu. Kad se dešava poseta, kada dođu da vas posete deca, majka ili otac, tad se vidi ta humanost. I, postoji neki nepisani zakon u zatvoru a to je zapravo svetost posete. Ništa ne sme da ugrozi to kad neko dolazi kod vas da vas vidi. Čak postoji pravilo da, dok traje nečija poseta, ako prilazite toj osobi ne gledate u nju, držite glavu pognutu, ne razgovarate sa njima ako neko dobije neku hranu pa hoće da je podeli sa vama. Prilazite im tako što pognete glavu jer je cela suština u tome da ne uznemirite osobu koja je došla da poseti nekog da ne biste narušili taj sveti trenutak, kad neko dobije mogućnost za kontakt sa spoljnim svetom. Pre svega da se ne bi osećali neprijatno ti ljudi koji dolaze. To jeste neka vrsta kazne ali svi u zatvoru pristaju na to jer ne žele da ugroze posetu onog drugog.

Da li zatvor čoveka obeleži do kraja života, da li ikada mentalno može da iskorači iz te ograde, pomaže li u tome stvaralaštvo?

– Mene iskustvo iz Palmasoli i dalje progoni. Onog trenutka kad sam izašao iz zatvora odlučio sam da ostavim sve to po strani, da izgradim svoj život i nastavim sa nekim normalnim stvarima ali onda je zapravo došlo pozorište, došla je ova predstava i shvatio sam da moram da se vratim tom iskustvu i da ga proživim ali ovog puta ne kao zatvorenik već kao umetnik, da to bude neka vrsta moje terapije. Međutim, naravno, svaki put kad izvodim ovu predstavu, vraćaju se neke druge uspomene, neke druge stvari i svaki put je moje iskustvo drugačije jer za mene dok izgovaram tekst ove predstave to nije samo tekst nego je to nešto što sam ja proživeo. I u trenutku kada se prisećam određenih stvari kad me je posećivala majlka, kad su me posećivali prijatelji ožive i uspomene pune ljubavi. Zapravo ima i puno ljubavi u Palmasoli jer vi tu uspostavljate određene veze sa drugim zatvorenicima, uspostavljate određene prijateljske odnose i naravno da vas to progoni. Ali, na kraju, najpre bih rekao da ja zapravo nikad nisam izašao iz Palmasole.

Znače li vam reakcije publike i koje najviše?

– Na gostovanju koje smo imali u Sao Paulu svi su nam prilazili i čestitali, svi su bili oduševljeni ali meni je najvažnija bila reakcija onih koji su čistili toalete u tom prostoru. Oni su dolazili da nam kažu kako su se ježili na određenim delovima predstave i kako im je važno da je neko uopšte napravio komad o svemu tome. Bili su prestravljeni kad su videli sve to i zapravo smo najiskreniju i najbolju reakciju dobili od tih ljudi koji su čistili toalete.

Zatvor i publika

“Ne može se reći da niko nije ustao sa svog mesta na kraju predstave”, jer mesta za sedenje nije ni bilo, ali, u svakom slučaju, gotovo se niko nije pomerio“, piše u jednoj od ranijih recenzija za predstavu „Palmasola – zatvorsko selo“ reditelja Kristofa Frika u produkciji KLARA Teaterprodukcionen iz Bazela (Švajcarska), koja je odigrana u Ciglani u okviru Glavnog programa 58. Bitefa, a tokom čijeg trajanja je publika sve vreme stajala. Prethodno, na ulazu su pečatirani a zatim, uslovno rečeno, sprovedeni do prostora gde će biti izveden komad u kome pored profesionalnih glumaca igraju i bivši zatvorenici. Ovaj nekovencionalni izbor prostora je u saglasju sa zatvorom Palmasola u Santa Kruzu de la Sijeri koji godinama zauzima vodeće mesto na ozloglašenoj listi „najokrutnijih zatvora“ na svetu. U Palmasoli država ne obezbeđuje ćelije, već zatvorenici moraju da iznajme, kupe ili izgrade svoj smeštaj, a ponekad čak i da se bore za njega. Raspon se kreće od prenatrpanih masovnih kampova do komfornih odaja sa poslugom za imućne ljude i vođe kriminalnih bandi. Od ukupnog broja zatvorenika, a to je oko 6.000, njih 25 odsto je zvanično imalo suđenja, dok se svi ostali nalaze se u svojevrsnom preventivnom pritvoru.