Horor efekti i Monti Pajton humor

Tipična je za Horvatovu dramaturgiju i varijantama bogata primena režijskih instrukcija o „tišini“ kao stilskom elementu. On je dobitnik ugledne „Klajst-nagrade“ za književnost. Minhensko pozorište Volkstheater je u ovoj sezoni postavilo Horvatovu dramu „Vera, ljubav, nada“ (Glaube Liebe Hoffnung).

Kristijan Štikl, na sve strane hvaljeni nemački režiser, inscenirao Horvatovu socijalnu tragediju. NJen zaplet je brzo ispričan: Elizabet, bezuspešna akviziterska ženskog veša, želi da svoje telo još za života proda anatomskom institutu kako bi poravnala dug koji je nastao kao kazna za akvizicije bez licence. Preparator na Institutu za anatomiju, danas bismo rekli patologiju, pozajmljuje joj tu sumu u uverenju da će ona time kupiti neophodnu licencu, ne znajući da je reč o kaznenoj taksi.

Pošto mu Elizabeta nije na vreme vratila dug, on je prijavljuje policiji. Nakon 14-dnevnog boravka u zatvoru, ona se pred zavodom za socijalnu pomoć upoznaje sa policajcem Klostermajerom i ubrzo će se zaljubiti u njega. Pošto se Elizabet kao verenica uselila kod policajca, oni će biti iznenađeni racijom policije zbog navodne prostitucije. On saznaje da je Elizabet već bila osuđena i napušta je da ne bi ugrozio svoju karijeru kod policije. Elizabet će u međuvremenu pokušati samoubistvo utapanjem u reku, ali će biti spasena. Ubrzo potom ona umire u policijskoj stanici svoga verenika.

Horvat je ovu socijalnu parabolu napisao prema autentičnom izveštaju L. Kristla (1903-1985), sudskog reportera u Minhenu da bi pokazao o „gigantsku borbu između individue i društva“. Nakon uspešnog praizvođenja 1936, ova drama je doživela tek internacionalni uspeh nakon izvođenja 1969. u Štutgartu u inscenaciji P. Paliča. Zbog svoje tematike i mogućnosti za višestruko scensko predstavljanje, ona ide u najigranija Horvatova dramska dela.

Režiser Štikl vlada perfektno svojim režiserskim zanatom i zna da kao mađioničar iz crnog cilindra primeni ovaj ili onaj trik. Reč je o društvu koje ne obraća odveć veliku pažnju i ne pokazuje osećanje za devojku koja još za života želi da svoje telo proda za anatomske svrhe. Ovaj Horvatov svet umnogome podseća na beznađe Kafkinog univerzuma. U ovom Horvatovom komadu se sve zbiva plastično i savršeno jasno, kao da je čitav svet Institut za anatomiju, ali u nekakvom nedefinisanom međuprostoru u kome hladna neonska lampa grundira sve na deprimirajući tamnosivi zid. Kafkijanska birokratija, rigidni moral i sveopšta teskoba dominiraju o ovoj socijalnoj tragediji. Protagonistkinja Elizabet će vrlo brzo osetiti apsurdnu moć autoriteta koji je sa gotovo sadističkom voljom goni u kriminal ili prostituciju, upravo ono što je protagonistkinja želela da izbegne.

Jezik Edena fon Horvata nije zapravo jezik nežnih osećanja u teatru, već decidirani stilistički granit. Začuđujuće je to što gledalac relativno nezainteresovano prati šta se zbiva sa trima hrišćanskim vrlinama: izgubljenom verom, prokockanom ljubavlju, i izdanom nadom. Izvanredna Nina Stajls u ulozi Elizabete igra ovu ulogu sa oporošću kojom pokazuje da je socijalnoj borbi očvrsla. Ironija trijumfuje pred slomom triju hrišćanskih vrlina – izgubljene vere, prokockane ljubavi i izdaje nade. Publika je sa razlogom entuzijazmično aplaudirala ansamblu.