Horvatovska melanholija

Tipična je za Horvatovu dramaturgiju i varijantama bogata primena režijskih instrukcija o „tišini“ kao stilskom elementu. On je dobitnik ugledne „Klajst-nagrade“ za književnost. Minhensko pozorište Residenztheater je u ovoj sezoni postavilo Horvatovu dramu „Vera, ljubav, nada“ („Glaube Liebe Hoffnung“), koja je bila 22. oktobra premijerno izvedena.

David Beš (David B�sch), na sve strane hvaljeni nemački režiser, inscenirao je Horvatovu socijalnu tragediju. NJen plot je brzo ispričan: Elizabet, bezuspešna akviziterska ženskog veša, želi da svoje telo još za života proda anatomskom institutu kako bi poravnala dug koji je nastao kao kazna za akvizicije bez licence. Preparator na Institutu za anatomiju, danas bismo rekli patologiju, pozajmljuje joj tu sumu u uverenju da će ona time kupiti neophodnu licencu, ne znajući da je reč o kaznenoj taksi. Pošto mu Elizabeta nije na vreme vratila dug, on je prijavljuje policiji. Nakon 14-dnevnog boravka u zatvoru, ona se pred zavodom za socijalnu pomoć upoznaje sa policajcem Klostermajerom i ubrzo će se zaljubiti u njega. Pošto se Elizabet kao verenica uselila kod policajca, oni će biti iznenađeni racijom policije zbog navodne prostitucije. On saznaje da je Elizabet već bila osuđena i napušta je da ne bi ugrozio svoju karijeru kod policije. Elizabet će u međuvremenu pokušati samoubistvo utapanjem u reku, ali će biti spasena. Ubrzo potom ona umire u policijskoj stanici svoga verenika.

Horvat je ovu socijalnu parabolu napisao prema autentičnom izveštaju L. Kristla (1903-1985), sudskog reportera u Minhenu, da bi pokazao „gigantsku borbu između individue i društva“. Nakon uspešnog praizvođenja 1936. ova drama je doživela tek internacionalni uspeh nakon izvođenja 1969. u Štutgartu u inscenaciji P. Paliča. Zbog svoje tematike i mogućnosti za višestruko scensko predstavljanje, ona ide u najigranija Horvatova dramska dela.

Režiser Beš vlada perfektno svojim režiserskim zanatom i zna da kao mađioničar iz crnog cilindra primeni ovaj ili onaj trik. U ovu kategoriju spada hipernaturalistička scena u kojoj preparator u gumenim čizmama sa keceljom oblivenom krvlju poliva crevom debelo telo mrtve žene i pri tome mirno ispija šolju kafe. Reč je o društvu koje ne obraća odveć veliku pažnju i ne pokazuje osećanje za devojku koja još za života želi da svoje telo proda za anatomske svrhe. Ovaj Horvatov svet u mnogome podseća na beznađe Kafkinog univerzuma. U ovom Horvatovom komadu se sve zbiva plastično i savršeno jasno, kao da je čitav svet institut za anatomiju, ali u nekakvom nedefinisanom međuprostoru u kome hladna neonska lampa baca sve na deprimirajući tamnosivi zid na kome je predimenzioniranim slovima ispisano HOPE. Kafkijanska birokratija, rigidni moral i sveopšta teskoba dominiraju u ovoj socijalnoj tragediji. Protagonistkinja Elizabet će vrlo brzo osetiti apsurdnu moć autoriteta koji je sa gotovo sadističkom voljom goni u kriminal ili prostituciju, upravo ono što je protagonistkinja želela da izbegne.

Jezik Edena fon Horvata nije zapravo jezik nežnih osećanja u teatru, već decidirani stilistički granit.
Začuđujuće je to što gledalac relativno nezainteresovano prati šta se zbiva sa trima hrišćanskim vrlinama: izgubljenom verom, prokockanom ljubavlju, i izdanom nadom.

Izvanredna Valerija Pahner u ulozi Elizabete igra ovu ulogu sa oporošću kojom pokazuje da je u socijalnoj borbi očvrsla. Tek na kraju, budući mrtva, pokazaće najjaču sliku inscenacije, jer će se popeti na neonsku lampu, koja se sve vreme, podizala i spuštala, kao neumoljivo sečivo sudbine da bi se kao bezbrižno dete ljuljala na njoj. Ironija trijumfuje pred slomom triju hrišćanskih vrlina – izgubljene vere, prokockane ljubavi i izdaje nade. Publika je sa razlogom entuzijazmično aplaudirala ansamblu.