HOT CLUB OF STUDENGRAD

(Zapisan rukom časnog svedoka)

Izgrednici su potisnuti do vrata Male sale. Gužva i prepirka. Jedni viču: Ko ste vi da prekidate projekciju? Ko ste vi da sudite šta je pornografija? A drugi: To ne sme da se vidi u srpskoj prestonici! Neka ide u Zagreb, pa neka pušta ustašku pornografiju!

Beogradski nadrealista (jednom od izgrednika): Mladiću, šta vi studirate?

Mladić: Teologiju.

Beogradski nadrealista: Imate li vi neki predmet tamo u vezi sa umetnošću?

Mladić: Imamo, hrišćansku umetnost!

Beogradski nadrealista: Pa da li ste viđali možda raspeće? Hrist na krstu? Go? Kakav je vaš stav prema tome?

Dok teolog žmirka, bioskop ponovo počinje da radi n

30. maja 2007. održano je premijerno prikazivanje filma SALT PEANUTS – HOT KLAB OF FRANS Antonia Lauera (a.k.a. Tomislava Gotovca), koji je realizovan u produkciji AKK DKSG 2007. Film je najavljen kao ostvarenje zasnovano na studentskim filmovima ovog autora ostvarenim na Akademiji za film, pozoriste, radio i TV u Beogradu šezdesetih i sedamdesetih godina. Međutim, ubrzo nakon uvodne reči autora i početka filma, upadom u kabinu i gašenjem tehnike, grupa osoba je nasilno prekinula projekciju. Potom su izgrednici na bini glasno protestovali protiv sadržaja filma i zahtevali od publike da napusti salu“. Radilo se o „nacionalno obojenom protestu“, a vinovnici incidenta su isticali da je Lauerov film „ustaška pornografija, koja ne sme da se prikazuje u srpskoj prestonici“. „Ne znamo ko su oni, osim jednog koji je član Saveza studenata Studentskog grada i jedne pravoslavne organizacije“, izjavio je predstavnik DKSG.
Vest o ovom događaju prenela je većina medija u regionu, ali je u domaćoj javnosti uglavnom ostala u senci akcije „Bulevar Ratka Mladića“ za koju je odgovornost preuzeo Narodni pokret „1389“, kao i hapšenja generala Zdravka Tolimira (31. maj). U roku od deset dana, zbila su se tri događaja koji se na prvi pogled mogu razumeti kao incidenti sa zajedničkim imeniteljem. Naime, rat plakatima u novobeogradskom Bulevaru razvio se u haško-antihašku polemiku koja je, kako Beton nezvanično saznaje, trebalo da preraste u veliku „istorijsku konferenciju“ sa temom odnosa prema prošlosti. Naime, jedna grupa aktivista najavljivala je akciju prelepljivanja plakata natpisom „Bulevar AVNOJ-a“. Bio bi to četvrti sloj u političkom palimpsestu koji bi uneo novu dimenziju u čitanje recentne prošlosti. No do ovoga nije došlo. Usledila je mlohava reakcija policije, njen ministar Jočić je pomladićenje Bulevara nazvao političkim stavom, dok je na privatnim televizijama širom Srbije, poput neizbežne Palme plus, pokret „1389.“ dobio solidnu medijsku pažnju.
I dok se Tolimir u Hagu žali na zdravlje i na to da je zapravo uhapšen u Beogradu a ne u Republici Srpskoj, slučaj u Akademskom filmskom centru (AFC) ostaje usamljen i u medijskoj interpretaciji sveden na jedan u nizu prepoznatljivih događaja. Postavlja se pitanje da li je baš tako. Ubrzo nakon ovog događaja, oglasio se i Otačastveni pokret „Obraz“, poznat po svojim multimedijalnim akcijama, od mobe u manastiru Jošanica do srebreničkog izleta i pisanja grafita „srpskim vitezovima Radovanu i Ratku“. Pitanje je, takođe, koliko su obrazovci uistinu umešani u sve ovo, a koliko su želeli da nakon pomenutog događaja i njegove medijske kontekstualizacije priskrbe još koji poen za sebe, preuzimajući odgovornost za učinjeno (ne)delo. Sasvim je izvesno da većina aktivista ovog pokreta gotovo nikada nije čula za umetničku praksu Tomislava Gotovca. Takođe je izvesno da gotovo niko od njih ne dobija periodične informacije iz AFC-a o tekućem filmskom programu. Isto tako je malo verovatno da sledbenci Nebojše M. Krstića svakodnevno pretražuju sve domaće sajtove institucija kulture, radeći detaljnu analizu kulturne ponude, praveći izbor i markirajući strateške ciljeve. Dakle, ne preostaje nam ništa drugo nego da se zapitamo kako je ova informacija, sasvim skrajnuta u kulturnim najavama, postala motivaciona tačka za izgrednike koji su ušli u Malu salu, saslušali Lauerov pledoaje i sačekali početak filma, kako bi njihov rodoljubivi performans dobio na značaju.
Program AFC-a se već nekoliko godina unazad znatno razlikuje od ukupne kulturne produkcije Doma kulture Studentski grad. Svi oni koji to prate, dobro znaju da se filmski program AFC-a, pre svega regionalnog, modernog i eksperimentalnog karaktera, ne može uporediti sa ostalom kulturnom ponudom. S jedne strane, radi se o segmentisanim uredničkim promenama u postpetooktobarskom valu koje su uslovile programski melanž desničarenja i filmskog nasleđa ‘68. u granicama jedne institucije. Ako se malo bolje pogleda uređivačka politika Doma kulture Studentski grad, lako se može uočiti da neprestana tenzija između radikalno sučeljenih kulturnih i političkih koncepata traje već duži niz godina. U rubrici „Forum“, koju uređuje Miloš Knežević, dominira sadžaj koji u mnogome može poslužiti kao edukativni program svih tzv. narodnih pokreta od „Obraza“ i „1389.“ do „Justina Filozofa“ i „Svetozara Miletića“. Udarne teme ovog tribinskog programa su, recimo: Spremanje za smrt – spremanje za život, Smrt u ishodu života (u okviru ciklusa „Tanatologija – ciklus predavanja o smrti“), Jedinstvo pravoslavnih Slovena, Otimanje Kosova, Islamska Republika, Problem verskog i nacionalnog preobraćenja, Kako otkriti zlo u sebi i drugima, Fundamentalistička učenja i versko-socijalni fundamentalizam. Kao česti predavači i sagovornici mogu se čuti Dušan Pajin, Mile Bjelajac, kao i zvezde NSPM Granda.