Humani autsajder koji pravi filmove o komšiluku

Iako se bavim socijalno angažovanim temama njihovi glavni arakteri znaju na lep način da se nose sa svojom „sudbinom“ tako da svi mi možemo da naučimo nešto od njih. Ja sam od svake osobe, sa kojom sam radila, dobila mnogo toga, kazala je za Danas Ivana Todorović rediteljka, koja je za filmove nagrađivana u Srbiji, Americi, Kanadi, Italiji, Rusiji.

Njena tri kratka socijalno – angažovana dokumentarna filma „Svakodnevica romske dece iz bloka 71“, „Rapresent“ i „Ja kada sam bila klinac, bila sam klinka“, biće prikazana, u sredu, u Društvenom centru NNK, na brodu usidrenom ispod mosta Gazela.

Njeni filmovi su prikazivani na vise od 100 internacionalnih filmskih festivala poput 63. Festivala u Berlinu, Berlinale Shorts; IFF Rotterdam, The Traverse City Film Festival (festival Michael Moore-a), Palm Springs Shorts, Sarajevo Film Festival; Anthology Film Archive u Njujorku i Cultura Contemporiana de Barcelona. Film „A Harlem Mother“ je uvršten u online video biblioteku New York Times-a.

Todorović dolazi iz oblasti antropologije, bavi se humanitarnim radom i angažmanom kroz film. Te tri stvari je spojila u jedno. Prvi film snimila je o svom naselju, kada je čula za problem romske dece koja se nalaze van edukativnog sistema u Srbiji.

– To su moje komšije.Viđala sam decu kako prose, sa njima i sa kamerom sam provela to leto. Zapravo nisam ni znala da će od njega nastati film za festival. Mislila sam da pravim diplomski rad i pomažem deci – rekla je ona.

Međutim, dokumentarac je dobio festivalski život, a Todorović je otkrila svet filma i uvidela da je to njen način izražavajna i da dokumentarni film može da pomogne ljudima.

– On nije promenio život zajednici, ali im jeste pomogao. Sada dobijaju humanitarnu pomoć svake godine. Umetnici koji su gledali film na festivalima počeli su da posećuju naselje, neki iz inostranstva, neki naši ljudi, nevladine organizacije… Danas trideset i petoro dece iz romskog naselja ide u školu, a sam film je ušao u obrazovni sistem i koristi se na fakultetima u Srbiji i u svetu – ukazala je Todorović.

„Raprezent“ film o devetnaestogodišnjem dečku beskućniku koji je živeo na ulicama Beograda, usledio je potom.

– Čula za decu beskućnike koji nakon 18 godina završavaju na ulicama, jer nemaju gde da žive. Sećam se da sam jedne večeri bila toliko razočarana… Vozila sam se tramvajem kući i razmišljala kako je nekom kreativnom, sjajnom detetu koje je deo Beograda, pripada društvu ali iz nekih političko – socijalnih razloga ne pripada sistemu. Saznala sam za Bojana, ratnu izbeglicu iz Splita, koji od devetnaeste godine, od kada je izašao iz doma, živeo na Železničkoj stanici. Bio je jako darovit i crtao je grafite – podsestila se Todorović i dodala da je Bojana doživela kao mlađeg brata.

Kako kaže, ono što je preuzela iz antropologije, a što i svaki filmadžija radi, jeste provođenje vremena u životu ljudi koje na filmu predstavlja, što je neophodno kako bi osetili njihovu životnu priču.

– Kada je film završen Bojan je krenuo da radi u jednom animatorskom studiju Jelene Besir i Nebojse Petrovica pri Akademskom Filmskom Centru DKSG, sklonio se sa ulice i tako živeo narednih godinu dana. Organizovani su Grafiti džemovi koji i dan danas postoje u njegovo ime, jer je Bojan na žalost umro. U podzemnim prolazima, u njegovu čast, deca beskućnici sa lokalnim grafiti umetnicima nastavili su da crtaju grafite pod mentorstvom dečka koji je sa Bojanom radio i učio ga animacijom, koji se zove Nebojiša Petrović – kazala je ona i dodala da su Petrović i Bojan napravili početak i kraj filma u animiranom stilu.

Todorović je ukazala da se film o Bojanu isto prikazuje u školama i da ima jako lep festivalski život.

– Umetnost ti daje mogućnost izlaza, a Bojan i dalje živi kroz nju. Iako su prestala da pristižu sredstva iz Ministarstva kulture, Petrović i dan danas drži radionice sa decom bez doma i obolelom od raka – istakla je ona.

Dok je živela u Njujorku snimila je film o majci čiji je sin ubijen na ulici, a koja je napravila organizaciju za borbu protiv nasilja. Film je doživeo veliki uspeh u Americi i otvorilo dijlog.

– Vratila sam se u Beograd nešto malo nakon Gej prajda, koji je tada bio jako nasilan. Za mene je to bio šok jer u Americi zaboraviš da se neko bavi tuđom seksualnošću. Bila sam pozvana da pomognem pravljenju jedne pozorišne predstave koje su radile transrodne osobe. Tamo sam upoznala Gocu koja mi je tom prilikom rekla „želim da budem vidljiva, da bih živela nevidljiva, kao i svi drugi ljudi“. Zazvučala mi je kao jedan veliki filozof života – konstatovala je Todorović njeno upoznavanje sa Gocom i dodala „pre neki dan smo se srele u gradu i prisećale kako sam ja, dok smo pravile film, donosila krompir, a ona pržila krompiriće“.

Prema njenim rečima, to su neki predivni ljudski momenti koje ti film dopusti da osetiš i izneseš.

– Htela sam da pokažem da je Goca ista kao i svi mi ljudima koji su je smatrali „frikom“. Ona je ostavila jako lep utisak na gledaoce i otvorila vrata svojoj zajednici. Putovale smo po internacionalnim festovalima. U Sarajevu i Prizrenu smo doživele situacije gde su mnogi ljudi čekali da vide Gocu uživo. Tu je bilo dosta mladih kojima je ona dala nadu za život, a to je ta lepa strana socijalno angažovanog filma – ukazala je režiserka.

Film su preuzele razne nevladine organizacije. Lepo je „putovao“ i bio prikazan na otvaranju Trans prajda u Parizu i Norveškoj.

– S obzirom da smo odrasli i živimo u zemlji koja se raspada poznato mi je kako je to biti autsajder. Umetnost je moj način izražavanja, a humanitarni rad mi je blizak. Dokumentarni film stavlja ljude u cipele drugih i omogućava čoveku da se identifikuje i da nešto preduzme, a to je moja misija – istakla je rediteljka Ivana Todorović i primetila da promena u društvu treba da dođe prvo na ličnom nivou, kako kaže od „dobar dan, kako ste, jednog osmeha, čuvanja okoline, primarnog ljudskog odnosa“.

Aktivizam zajednice jedino rešenje

„Kod nas, zbog društva u kome živimo, aktivizam zajednice je jedino rešenje. Mi koji se zalažemo deo smo ekipe koja se bori za bolje sutra. Vlada apatija jer ljudi jako teško žive, umorni su i lako skliznu u nebrigu o drugome. Ne mislim da je ovo društvo izgubilo empatiju, samo mora da se probudi. Nekada je uloga individua koje se bave kulturnim radom da prodrma to uspavano društveno biće, jer ako se ne budemo držali zajedno ništa nećemo promeniti“, konstatovala je Ivana Todorović.

Suočavanje sa traumama

Pored dokumentaraca Todorović je snimila i igrani film „Kada sam kod kuće“ koji je imao domaću premijeru na Martovskom festivalu, a sad ga čekaju internacionalini festivali. Bavi se sa suočenjem sa seksualnim nasiljem u porodici. Kako kaže rediteljka, priča sa kojom može da se identifikuje svako od nas.

– Seksualno nasilje je toliko učestala pojava u našoj tradicionalinoj porodici, ali i svuda u svetu, o kome se ne priča puno. Cilj nam je bio da gledalac oseti težinu suočavanja sa najdubljim traumama u alarmantnim momentima, jer ako se čovek ne suoči sa traumom on ne može da nastavi život dalje – konstatovala je Todorović i dodala da je scenario, pisala Melina Pota, zrela umetnica, koja je, prema njenim rečima, napravila da ovaj film bude „čista i jaka priča“ koja može da uticati na naše društvo. U filmu igraju Milica Stefanović Dragana Varagić, Radoje Čupić i Sara Dinić.