Hvala, Igore Mandiću, nedostajaćeš

I mnogo više od toga – bio je ličnost u kojoj je do poslednjeg trenutka snažno živeo čitav jedan kosmos izuzetnog književnog i polemičkog dara, i najlepših ljudskih vrlina, i po tome će, za brojne poštovaoce, kolege i prijatelje širom nekadašnje Jugoslavije koji se opraštaju od njega, ostati neponovljiv.

– Sa Igorom Mandićem, a nakon što nas je nedavno napustio i njegov ispisnik Milan Vlajčić, odlazi iz južnoslovenskog kulturnog prostora poslednji kritičar za koga se nedvosmisleno može reći da je bio institucija – kaže za Danas pisac, književni kritičar i profesor Mihajlo Pantić.

– Oni koji se – ne znajući zašto i čemu, u vanrednim okolnostima beskonačnog trajanja, i dalje bave tim poslom – na svoju će stvarnu, istina, sasvim neizvesnu verifikaciju sačekati neka bolja, buduća vremena, ukoliko takva uopšte dođu. Kada sam povodom Mandićevih autobiografskih spisa „Sebi pod kožu” (2006) i „U zadnji čas” (2009), kao njihov beogradski urednik, na jednoj od promocija rekao, a ubrzo i napisao kako njihov autor nema obzira prema bilo kome, pa ni prema samom sebi, uzvratio mi je rečenicom da je to sasvim tačno, da mu je dosta i književnosti i života i dodao da su mu to poslednje, testamentarne knjige. Da više neće pisati – dodaje Pantić.

– Nisam bio jedini koji je takav odrešit stav, Mandiću inače svojstven, istog časa opovrgao, a to je ubrzo učinio i on sam. U narednim godinama objavio je pregršt novih, po pravilu voluminoznih knjiga, nastavljajući da do poslednjeg dana i poslednjeg daha prati i komentariše savremenu književnost, kulturnu i političku scenu, gastronomiju, medije i sve ono zašta je i zašta nije bivao pitan. Strast učestvovanja, uvek praćena povišenom polemičkim temperaturom, nije mu dopuštala da odustane, ukazuje Pantić.

– Dalmatinski ekstrovertan i gorljiv, prava retorička prznica koja se najbolje oseća kada ide „uz dlaku”, uvek nepotkupljivo svoj, beskrajno lucidan, obavešten, ciničan, duhovit, ali, negde duboku u sebi, uvek spreman da ukaže na vrednosti koje kao takve uočava, Mandić je, nehotično, bez dociranja i potrebe da formira sopstvenu školu, neosetno, potkožno, obrazovao, a u određenoj meri, kako kod koga, i odnegovao mnoge danas aktivne hrvatske i srpske kritičare, polemičare, kolumniste, komentatore ili, u ekstremu, tvorce javnog mnjenja. Beograd je smatrao svojim gradom, u svom stanu na zidu je držao uramljenu naslovnu stranu NIN-a sa svojom fotografijom. Ni u vremenima kada su hrvatska i srpska kultura jedna drugoj okrenula leđa (ovde bi sjajno došao jedan Baljkov aforizam, u parafrazi, nužnoj zbog bezobrazluka, on glasi ovako: „Srpsko-hrvatski odnosi su savršeni, niti mi njih niti oni nas”) Mandić nije prekidao veze sa svojim beogradskim prijateljima i kolegama, misli Pantić.

– Prvi je došao na beogradski Sajam knjiga, bio među prvim piscima koji su obnovili veze cehovskih udruženja (galerija Kulturnog centra Beograda bila je prepuna) i nastavio da neposustalo piše i govori svuda gde je zvan, ispoljavajući tako, u gotovo svakom javnom gestu, uprkos ličnoj tragediji koja ga je zauvek obeležila, svoju suštinski humanističko-hedonističku prirodu. Za njim je ostalo jedno zauvek upražnjeno mesto. Igora Mandića poznavao sam decenijama, od vremena kada sam objavljivao svoje prve tekstove. Proveo sa njim više nezaboravnih dana, što u Zagrebu, što u Beogradu i Novom Sadu, što na Brionima (razgovor o Krleži u „Pozorištu Uliks”), uvek iščekujući šta će on povodom bilo čega da izgovori ili napiše. U svom dnevniku i on je pisao o našem druženju, bio sam ponosan na te reči. Za njegovom kritikom čeznuli su svi pisci regiona; kad napiše Igor, čak i kada nekoga rastavi na sastavne delove, to mora biti da ima nekakvu (ne)važnost, a znali su ga i oni koji nisu pročitali nijednu knjigu posle osnovne škole. Moram zato završiti jednom davnom, istinitom anegdotom. Kada sam bio mali i počeo da se bavim književnom kritikom, jedan me je dalmatinski restorater – koji u životu osim sportske štampe ništa drugo nije čitao, ali je sjajno pevao u lokalnoj klapi, a sa kojim sam se bio sprijateljio – na pomen čime se bavim, pitao da li je to nešto slično onome što radi „ovaj naš” Igor, Mandić. Da, rekao sam, nešto kao Igor, i moj je ugled u društvu koje se nije pretrglo od čitanja odjednom poraslo. Hvala, Igore, nedostajaćeš – kaže u svom oproštaju od njega Mihajlo Pantić.