Hvala i slava Raši Todosijeviću

Hvala Raši Todosijeviću. Zahvalna Srbija. Možda?, rekla je u oproštajnom govoru na kremaciji na Novom groblju istoričarka umetnosti i viša kustoskinja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) Una Popović, koja je govorila u ime institucije, ali i u lično ime, budući da je odrasla uz Rašu Todosijevića, člana neformalne Grupe šestoro umetnika okupljenih početkom 70-ih godina 20. veka oko Studentskog kulturnog centra u Beogradu, u kojoj je bio i njen otac, umetnik Zoran Popović, uz Marinu Abramović, Nešu Paripovića, Eru Milivojevića i Gergelja Urkoma.

Una Popović započela je i završila govor čuvenom Rašinom rečenicom “Hvala Raši Todosijeviću”, napominjući da je on zapravo najbolje i umeo da objasni samog sebe, i pored stotina stručnih analiza njegovog rada.

Jednom prilikom, kako je podsetila, Todosijević je izjavio: “Kada bih baš morao da opišem sebe samog – što je uistinu jedan nezahvalan zadatak, rekao bih da sam ja pre svega evropski umetnik čiji se rad sastoji od teškog rudarskog kopanja po svesti i podsvesti, ali i savesti naše nemilosne civilizacije”.

Znajući Todosijevića od ranog detinjstva i napominjući da je njihov odnos uvek bio drag i topao, Una Popović je istakla da je kroz takvu komunikaciju i učila od njega – neposrednu, analitičnu, otvorenu i, naravno, satiričnu umetnost, i to ne prema samo ovom vremenu i ovoj zemlji, već i prema životu generalno.

Kroz te neposredne analize dolazilo se do ozbiljnosti i spremnosti ka promenama i progresima, intelektualnim, umetničkim, egzistencijalnim, rekla je Una Popović.

Una Popović podsetila je da je pre tačno godinu dana na istom mestu ispraćena i njena majka, istoričarka umetnosti Jasna Tijardović, Todosijevićeva pijateljica, intelektualni i umetnički saborac još od sedamdesetih, čije je druženje i poštovanje trajalo do samog kraja.

“Čini mi se tako da odlaze velikani ovoga grada, zemlje i kulture i već mogu intimno reći – u svoje ime – neka moja šira porodica, ali i opšte gledano u odnosu na sve nas ovde – osnovni pokretački nukleus stalnih borbi, nepristajanja, hrabrih srca i pravičnog rasuđivanja”, istakla je Una Popović.

Dragoljub Raša Todosijević bio je jedan od ključnih protagonista konceptualne umetnosti krajem 60-ih i početkom 70-ih godina i jedna od najznačanijih umetničkih ličnosti našeg vremena, koji je doprineo afirmaciji nove umetničke prakse na prostoru Srbije i nekadašnje Jugoslavije.

Tokom 70-ih godina sa ostalim umetnicima u neformalnoj Grupi šestoro umetnika redefinisao je funkciju, potrebu i cilj umetnosti, kao i njenu formu i materijalnost.

Todosijević je u svojim radovima – od akcija, performansa, instalacija, slika i tekstova, razvijao radikalan politički diskurs.

Jedna od njegovih izjava: “Način na koji umetnik postavlja pitanje o umetnosti, jeste umetničko delo”, potvrđuje osobenu stranu njegove umetnosti. Kritička intervencija, odnosno stalno preispitivanje, analitičnost, direktna politizacija, prema Todosijeviću su način i svrha delovanja u umetnosti, istakla je Una Popović.

Todosijević je kroz umetničku praksu realizovao crteže, slike, grafike, kolaže, skulpture, objekte, instalacije, performanse, video radove, plakate, programske tekstove i priče, kao i grupne izložbe.

“Was ist Kunst, Marinela Koželj?” (1978) predstavlja njegov amblematski rad i jedan od njegovih najizvođenijih performansa uopšte, a može se reći i jedan od najznačajnijih radova u srpskoj umetnosti 20. veka, istakla je Una Popović, pročitavši deo saopštenja MSUB-a koje je napisala povodom Todosijevićeve smrti.

Todosijević je, kako je naglasila, bio i jedan od međunarodno najaktivnijih, najizlaganijih i najviše uvaženih umetnika iz Srbije.

MSUB mu je priredio retrospektivu 2002. godine “Hvala Raši Todosijeviću”, a učestvovao je i na brojnim domaćim i internacionalnim kolektivnim izložbama koje je MSUB organizovao, podsetila je Una Popović.

Dragoljub Raša Todosijević preminuo je 3. decembra u rodnom Beogradu u 79. godini.

Todosijeviću je ranije ove godine uručena nagrada Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) za životno delo, kojom se odaje najveće priznanje za celokupno profesionalno stvaralaštvo u oblasti likovne umetnosti.

Dobitnik je još niz nagrada, među kojima su Unicredit nagrada na 54. Bijenalu u Veneciji za izložbu “Svetlost i tama simbola” (2011), kao i nagrada stokholmskog Muzeja moderne umetnosti, IASPIS Residential Award AWARD (2001), zatim nagrada ArtsLink za 2004. godinu i nagrada Emili Harvi fondacije iz Njujorka (2006), koja se dodeljuje umetnicima povezanim sa pokretom Fluksus. Dobitnik je i nagrade „Ivan Tabaković“ Srpske akademije nauka i umetnosti (2023), nagrade za životno delo 50. Okobarskog salona u Beogradu (2009), Nagrade Grada Beograda (2003), nagrade Memorijala “Nadežde Petrović” u Čačku (1998), nagrade “Sava Šumanović” (2008) i drugih.

Njegovi najpoznatiji radovi – „Šta je umetnost?“ (Was ist Kunst?), „Bog voli Srbe“ (Gott liebt die Serben), „Edinburška izjava“ i mnogi drugi, obezbedili su mu svetsku reputaciju.

Todosijevićevi radovi otkupljeni su za Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Muzej moderne umetnosti u Ljubljani, Centar Žorž Pompidu – Bobur u Parizu, stokholmski Muzej moderne umetnosti, Tejt muzej u Londonu.

Poslednju izložbu, “Velika fantazija”, imao je u septembru u galeriji X Vitamin, a obuhvatala je kolaže i akvarele malih formata koji su nastajali mahom 90-ih godina za umetnikovim kuhinjskim stolom.

Todosijević je 2015. godine ostao bez ateljea na Starom sajmištu u Beogradu.

Tim povodom, govorio je u intervjuu za SEEcult.org o situaciji u umetnosti nekad i sad, kulturnoj politici, umetničkom obrazovanju, nepostojanju sistema vrednosti i interesovanja za umetnost, te o šansama mladih umetnika, kojima savetuje da odu negde van.

Smatrao je da vlastima ne treba kultura, jer okuplja brojčano malu populaciju koja je u smislu glasačke mašine bezvredna.