Hvala ti živote – srce mi se smije

Ali u sold out – Areni Zagreb, na 8. mart sa celih 15-16.000 posetilaca na karte, što je za srpske prilike nemogući pluskvamperfekat. Jer da, iako je opšte mesto da je Aleksandra Prijović jedina koja može i ovde i tamo da rasproda od četri do šest Arena, takav skor u beogradskoj Areni, mogu da priušte samo košarkaški klubovi Partizan i Zvezda. Međutim postoji još jedno ali, što našu sreću kvari, činjenica da već čitavih 100 dana živimo u stresnom magnovenju, čija je kulminacija upravo danas. Što aktivno, što pasivno saučestvovanje u studentskim protestima i marševima oslobođenja Srbije od straha, apstrahovalo je naš socijalni život. Unatoč tome što postoji izvesni mehur u kome su se odigrali npr Saša Matić isto 8. marta. Ili serija Marije Šerifović u Sava Centru, ali ona je uostalom pevala i u novembru u SPENS-u. Ne stoji stigma, ni pizma na izvođačima, već je sve činjenica našeg deficita povratka normalnoj svakidašnjici.

Od takve premise ide zavist spram tamošnjeg kapaciteta generacijskog koncertnog okupljanja, pre svega jednog klupskog benda što Fiumensi zapravo jesu. Nenad Belan po ZAMP-u, već godinama jedan je od 10 najizvođenijih autora na radio stanicama, ali su se on i njegov prateći sastav opredelili za neprekidnu turneju letnjih slava, preslava, festivala i karnevala, što je uvek kontra agregacija velikih gigova. Iako se Belanov život i wikipedia Đavola i Fiumensa čine kao ovdašnja inačica rockabilly priče o Straight Catsima i Brajanu Setceru, on i oni već četri decenije slede njegov bazični uzor, rane Bitlse i poznog Pol Makartnija. Sećam se da sam prvi put Belana video na čuvenom kišnom koncertu na Trgu Marksa i Engelsa 25. maja 1986. kada su pre pljuska nastupili Osmi putnik, Rock Street i Đavoli. Đavoli će krajem te godine prvi put svirati i u velikoj dvorani Doma Omladine. Bilo je to onda kada je i EKV rasprodala sedam sala, privilegija svodočanstva istorije, danas neprepričljiva. Debi LP Đavola „Ljubav i moda“ po istoimenom filmu izašao iste te godine, ideološki ih je svrstavao u mediteranski pop – dalmatinski pandan spomenutoj grupi Rok strit od koje će posle nastati Toni Montano i do naših dana Vampiri u različitim varijacijama. Međutim čini mi se da su Đavoli i Neno bili najsličniji Idolima iz faze Čokolade i Vladi Divljanu nakon povratka iz Australije. To se najbolje očituje u Belanovoj kolaboraciji sa Divljanovim LJetno kino bendom u pesmi „Ulicama grada“ čiji je refren: hvala ti živote – srce mi se smije bio lid događaja.

Belan se opredelio za koncert u trajanju od četiri sata i set listu od 40 pesama za 40 godina trajanja. NJegova karijera sublimira tri epohe: četri albuma Đavola sa bezbroj puta odsviranim hitovima kao što su Zvuci ulice, Dok tebe ljubim, Pričaj mi, Dani ljubavi, Kasno je za nas, Dugo toplo ljeto, Ostani uz mene…Zvuči neverovatno ali zapravo najznačajnija je ona iz devedestih sa tri solo albuma (Vino noći, Dolazi ljubav, Južnjačka uteha) i najvećim hitovima: elektro dens Sunny Day (Ona danas dolazi iz Zagreba…), Ponoćna zvona, Dotakni me usanama i prvopomenutom istoimenom Vino noći. Potom, konačna riječka – Fiumens etapa od albuma i istoimenog hita: Rijeka snova preko dueta sa pokojnim Massimo Savićem – „Zar više nema nas“ do inih sporovoznih Makartni -balada i klapskih kolaboracija: Cvitna nedelja, Kiša, Divojka s juga, Galeb, Srce od leda, Oceani ljubavi nevezanim redosledom. Neku sam verovatno sigurno smetnuo. Jesam jednu koja je i mene iznenadila koliko dobro i danas zvuči: Zaboravi. Sa druge strane, i sam sam radio izvršnu produkciju Belanovih koncerata, što sa Zoranom Vulovićem koji ga je u okviru Long Play-a doveo kao prvi hrvatski bend posle ‘2000. u Densing Doma Omladine, potom SKC, SPENS zajedno sa Pilotima, do Novog Bečeja i što nije radio Guta. Elem ne sećam se bolje ili tako dobre atmosfere kao sad u Zagrebu. Od bazične postave benda: Vedran Križan – klavijature, Leo Rumora bubnjevi i Olja Dešić bas i orkestracija gudačke podrške i brass sekcije. Pojačan gitarama Željka Romca – Masimovog saradnika i Josipa Radića koji vodi hrvatski cover Beatles bend. Potom solo deonice saksofona Marina Klarića i devojkama na klarinetu i trubi iz duvačke pratnje! Ponajviše gostima, sastavom Kubizmo koji su u kalipso aranžmanu svirali Bambinu i Plešem ispod oblaka, odnosno Zorica Kondža u mjuzikl duetu „Ti si moj san“ koji je ona originalno izvodila sa Oliverom Dragojevićem.

Belan&Fiumensi koncert u Areni Zagreb je imao samo dve mane. Na Bajakovu se sad kao i na Horgošu, vansezonskom subotom čeka tri sata na jednom šalteru za NON EU rezidente. Nadam se da će press kliping dostaviti ovaj tekst veleposlaniku Hidi Bišćeviću, jer šta će tek biti kada zaživi EES/ETIAS. Druga je da posle ponoći u Zagrebu ne postoji javni saobraćaj.

Šalu na stranu, B&F već 21.03 nastupaju u novoj dvorani novog novosadskog SKC-a, ako svi preživimo ovaj vikend. Stojim vam dobar da su Doris Dragović i Neno Belan poslednji ex YU dinosauri Splita, vredni svake nepropuštene prilike. Možda Fiumensi nisu headlineri kao Valjak i Kazalište, niti im je portfolio antologijski kao što imaju Film i Azra, ali je odavno bolji i zanimljiviji od Haustora npr. Džiboni, Severina, Rozga, Grašo, svi iz Splita kao i Belan, verovatno će pre no on, nahrpiti Arenu Beograd i Sava Centar, ali će nam Neno uvek pre njih biti lojalna, zicer intimna klupska koncertna konstanta.