I ćirilica i(li) latinica?

Zašto se odreći polovine svog imetka?                       

Važne su i ćirilica i latinica, to ne bi trebalo da bude predmet ozbiljne rasprave. Na početku se treba ograditi od politikanstva i zloupotrebe ovog pitanja. Iako je većina naših dosadašnjih izdanja objavljena na latinici, smatramo da je od velikog kulturološkog značaja da se obrati veća pažnja na negovanje ćirilice. Latinica je univerzalnije korišćeno pismo, kom, za razliku od ćirilice, ne preti opasnost da se izobičaji iz svakodnevne upotrebe i svede na egzotičnu muzejsku atrakciju. Najmanje što se može uraditi je to da zakonima bude insistirano na tome da državna administracija koristi isključivo ćirilicu, dok bi sve što je, pored domaćih, usmereno i stranim državljanima, trebalo da bude označeno sa oba pisma (imena ulica i sl.). Ipak, ćirilicu ne treba favorizovati po svaku cenu i neophodno je misliti na objektivne potrebe komunikacije. Potrebno je naći održivu ravnotežu. Tu dolazimo do izdavaštva i specifčnih okolnosti u kojima se ono nalazi. Izdavačke kuće koje su, sem na srpsko, usmerene i na tržišta država nekadašnje Jugoslavije, koristiće latiničko pismo iz praktičnih razloga. S druge strane, u publikacijama koje su namenjene najmlađoj čitalačkoj publici, poželjno je koristiti ćiriličko, jer ono se prvo uči u školi. Stoga, ne bi trebalo uslovljavati izdavače i vršiti pritiske da se opredele. Premda, kad se govori o favorizovanju izdavaštva na ćiriličkom pismu, naše iskustvo je da se država u suštini ne obazire na taj segment. Kapitalno izdanje Pratovog “Korta Maltezea”, koje smo početkom ove godine priredili na ćirilici, u gotovo zanemarljivoj količini je otkupljeno za bibliotečke fondove.

Milan Jovanović, Darknjood

                        **

Koristimo oba pisma                       

Mogu da kažem da smo dosad imali i latinična i ćirilična izdanja te da će i u budućnosti biti zastupljena oba pisma.

Katarina Ješić, Heliks

                        **                       

I latinica i ćirilica su srpska pisma                       

Mi objavljujemo knjige na oba pisma. Tamo gde smo smatrali da ima više smisla da se knjiga objavi na ćirilici to smo i radili. Pre svega reč je o knjigama za decu, mnogim domaćim klasicima, kultnim piscima, ali prevedena dela najčešće smo objavljivali na latinici, između ostalog i zbog toga što se onda mogu lakše čitati van granica Srbije gde takođe postoji potražnja za našim knjigama. Budući da “Laguna” nikada nije objavljivala knjige samo zbog otkupa, a uvek smo mislili pre svega na sve svoje čitaoce pa tako i na one u bibliotekama, mi ćemo nastaviti sa praksom koju smo imali i dosad, smatrajući da time poštujemo i jednu i drugu tradiciju i da ćirilica svakako ovde neće biti zapostavljena ali da ne treba zaboraviti da su i latinica i ćirilica srpska pisma. Podržavam strategiju ministarstva koje ne koristi kaznenu politiku već stimulativnu i na taj način zaista podstiče upotrebu ćiriličnog pisma.

 Dejan Papić, Laguna

                        **                    

Kako pišeš, takav si                       

Ćirilica je ne samo u Srbiju nego i u srpski jezik i književnost, koji se prostiru na prostorima znatno širim od Srbije, dobrovoljno ušla sa Jugoslavijom. Latinica je bila pismo za Jugoslaviju (i za JNA). Mnogi Srbi ga u mnogim trenucima nisu ga razlikovali od ćirilice kojom su pisali otkako pišu. Sa Jugoslavijom, trebalo je iz Srbije i iz srpske književnosti da ode i latinica – makar onoliko koliko je otišla Jugoslavija. U stvari moglo ju je zameniti englesko pismo i jezik, koji prilično funkcionišu u Srbiji. Srbiji je potrebnije da se izrazi na engleskom, nego na latinici. Ali, ko voli, nek izvoli.

Država koja baštini vrednosti naroda po kojem se zove trebalo bi da ih baštini na delotvoran stvaralački način. Kontraproduktivne deklaracije, plakati, bilbordi nikom ne pomažu, jer je roba roba, a slovo – slovo. Pri čemu se ne treba ogrešiti o latinično nasleđe. Zagovornici latinice odmah pominju svet… Kao, savremeni svet je na latinici. Svet je na engleskom i još pokojem jeziku – mada nema nevažnog jezika, osim jezika koji su isti kao neki drugi jezik… Pred tim jezicima, koji su isti kao srpski, Srbija je trenutno kapitulirala.

Ja sam za srpski – ćirilicom, a za sve drugo na stranim jezicima i pismima. Čak i ono što je vredno na srpskom, valjalo bi, kad je moguće, štampati na svetskom jeziku, naporedo. Suptilnije je pitanje, i razumeće ga mali broj ljudi: šta je to lepše ćirilicom, a šta je poželjno ili neophodno latinicom. Ko god je išta čitao, zna da je ćirilicom lepše štampati narodne (i sve druge) bajke i narodne pesme: „Prele đevojke kod jedne duboke jame, pa naiđe pored njih starac sijede brade do pojasa…“ Lepše je ćirilicom štampati knjige za decu, spise Svetog Save i Prvovenčanog, Jefimiju i despota Stefana, “Gorski vijenac”, Andrića, Crnjanskog, Desanku, Kočića, prevode Tolstoja i Dostojevskog – sve što dolazi iz ćirilskog duha i znaka… S druge strane, udžbenik medicine, sa mnogo latinskih izraza, ili kakve druge discipline iz prirodnih nauka, pune formula i matematike – jednostavnije je i prirodnije latinicom…

Lično pisanje rukom – lepše je ćirilicom, na tastaturi svedoči o vrednosti i lenjosti. Poslovno pisanje zavisi od adresata – pišemo kako on razume. Prazna je i lažna priča da smo savremeniji sa latinicom. I argumenti o čitanosti i dostupnosti na bivšim jugoslovenskim prostorima – lažni su: ako će tamo da vas čitaju, čitaće vas i na ćirilici, ako da vas čitaju neće – nećete im se dodvoriti latinicom. Tako je bilo i u Jugoslaviji.

Treba biti otvoren na književne sadržaje i prevode koji nam na latinici dolaze iz hrvatskog prostora: tamo je u toku Jugoslavije bila dobra prevodilačka i naučno-teorijska konkurencija – zašto je ne bi bilo i sada… Zato deca u Srbiji moraju znati i ćirilicu i latinicu. Ko za dva pisma nije sposoban, nije ni za školu, a kamoli za knjigu – to važi i za naše susedne narode, pa i za bivše Srbe. Ima rđave učitelje.. Glavni argument za ćirilicu u Srbiji je, ipak, domaća, izvorna tradicija: gotovo sva srpska književnost, od stare srednjovekovne, preko novije do najnovije književnosti – pisana je izvorno ćirilicom.

Zašto se ćirilici, po meri svog ukusa, ne bi vratili i naši muslimani, naravno koji to žele? Ćirilica je osnovno i izvorno pismo Crne Gore. Najgori političari, sa svojim slugama, nametnuli su u Crnoj Gori latinicu – da se i time udalje od svog srpskog korena i bića. Govorim iz književnog aspekta. Politički aspekt je mnogo jednostavniji: rat i raspad iz devedesetih ostao je da traje i na planu pisma. Svaki rat koji nije brzo završen – nastaviće se. Kako pišeš, takav si.

Dragan Lakićević, Srpska književna zadruga

                        **                       

 Jezik, kao i pismo živa je tvorevina

Ćirilica jeste za poštovanje, jer to je naše nacionalno pismo. I naša izvorišta srpske književnosti, još od srednjeg veka, nastala su na ćiriličnom pismu. Ali, kako mi danas živimo u društvu velikih suprotnosti, često sa deklarativnim ekstremnim izjavama, koje tobož patriotski štite i čuvaju ćirilicu od tuđinskih uticaja, nije teško pretpostaviti da se ni latinica ne može proterati sa ovih prostora tako lako. Ima “ingenioznih” ideja poput one, „u našoj Srbiji samo ćirilica i engleski jezik. Latinica, nikako“, koju sam u sred “Patrijaršije” čula od jednog viđenog pravoslavnog vladike. E, pa ne ide, jer takve preporuke mogu biti kontraproduktivne i samo na štetu ćirilice. Jezik, kao i pismo živa je tvorevina i ne možemo tek tako na silu, preko noći da menjamo pravila i proterujemo latinicu koja je takođe bogatstvo srpskog jezika. Nije slučajno da se stručna i naučna literatura uglavnom objavljuje na latinici. A ta praksa postojala je još dvadesetih i tridesetih godina u staroj Jugoslaviji. I nije bilo otpora među drugim narodima u toj istoj zemlji da paralelno uče i koriste ćirilicu. Oni koji su se bavili kulturom, obrazovanjem i pismom, znali su kako to da rade, s merom i kompetencijama.

Zorica Stablović Bulajić, HERAedu

                        **

Znam dva „maternja“ pisma

Posle odgledanog filma na televiziji ili u bioskopu ; kad bi me neko upitao na kom pismu je titlovan film, ja bih se sa naporom možda setio odgovora ili ne bih moga da se u opšte setim na kom pismu, ćiriličnom ili latiničnom, je išao titl. Kad nešto pišem rukom, ja pisana slova pišem ćirilicom, a štampan slova latinicom. Na ovo sam veoma ponosan, jer znam dva pisma i oba su mi “maternja”. Na to, svi ovde trebalo bi da su ponosni.

Međutim, u poslednje vreme sve se više čuju zaštitnici (“ćiriličari”) ćiriličnog pisma braneći ga samo na jedan način, potiskujući latinicu skoro do zabranjivanja. Od koga ga brane, na koji način i šta će postići sa zabranom ili marginalizacijom latinice? Brane ga od onih koji knjige štampaju na latinici. A izdavači štampaju na latinici iz razloga što imaju veći ili širi plasman knjiga na edž-yu području. U bivšim republikama se već više od 20 godina ne uči ćirilica i ljudi jednostavno ne znaju da je čitaju. Iskustvo moje izdavačke kuće “Orion art”, koja je izdala trotomnu knjigu “Istorija umetnosti u Srbiji u 20. veku” (na latinici) je sledeće: hrvatske biblioteke su otkupile oko 100 komada I toma “Istorije”. Zaključak – da li je bolje izvesti svoju kulturu i na taj način vršiti uticaj izvan svojih granica ili ostati u okviru svojih ćiriličnih granica. Možda je najbolje rešenje da izdavači objavljuju na ćirilici i na engleskom jeziku, ali za to treba mnogo više od 0,6 posto i treba da se vodi druga kulturna politika. Na kraju bih parafrazirao Ljubomira Simovića: da li je važnije pitanje ćirilica ili latinica od pitanja koliko ima nepismenih na latiničnoj strani, a koliko nepismenih na ćiriličnoj strani.

Dragorad Kovačević, Orion art                       

Kraj