I dalje živimo u senci rata

– Projekcija „Krugova“ u Sarajevu bila je za nas velika i važna stvar. Trebalo nam je vremena da dođemo sebi jer je bilo jako dirljivo – kazao je reditelj na jučerašnjoj konferenciji za novinare.

U publici na sarajevskoj projekciji bio je i otac Srđana Aleksića – Rade, koji je, prema Golubovićevim rečima, svojom izjavom u dokumentarnom filmu RTS-a „Srđo“ dao ideju za film.

– Njegova rečenica da njegova tragedija nije toliko strašna, ukoliko je Srđanovo delo promenilo neke ljude nabolje, bila je ideja koja je pokrenula priču našeg filma. „Krugovi“ su posvećeni Srđanu Aleksiću i Alenu Glavoviću, ali i Radetu Aleksiću i njegovom hrabrom i dostojanstvenom ponašanju – kaže reditelj.

On je objasnio da nikada nisu želeli da snime ratni film, već je tema bila kako jedno herojsko delo utiče na sve nas.

– Ta priča ima veličinu antičke tragedije i kao takva zaslužila je da ima svoj umetnički izraz. Pisanje smo počeli nakon razmišljanja o Alenu i njegovoj perspektivi. On je ostao u kontaktu sa Srđanovim ocem, dolazio je na Srđanov grob. Ta tri lika bila su početak priče, nakon čega su se razvile i druge epizode u Beogradu i Trebinju – kaže scenaristkinja Melina Pota Koljević.

Kako su njih dvoje objasnili, tokom rada na filmu najteže je bilo odvojiti se od istinite priče.

– Postojala je jedna vrsta odgovornosti prema učesnicima priče koji su i dalje živi. Svako od likova imao je pravo na svoju istinu, čak i Todor, jedan od ubica koga u filmu igra Boris Isaković – ističe Golubović.

Na pitanje bosanskohercegovačkih novinara zašto je izbegnut politički koncept priče, reditelj je odgovorio da čin Srđana Aleksića u suštini nije bio politički, već ljudski.

– Politika u filmu postoji u scenografiji, u našoj stvarnosti od koje ne možemo pobeći. Taj aspekt nije u prvom planu, ali je tu. Svi smo mi politička bića i sve što radimo i kažemo ima političko značenje – objasnio je reditelj. On je dodao da ljudi u Sava centru ili sarajevskom Metalcu žele da vide ovakve film, ali da možda društvo nije spremno za tako nešto.

– Mi kao pojedinci mnogo smo bolji od društva u kojem živimo. Mi smo njegovo blago, a ono nas ne zaslužuje. Umetnost ima privilegiju da utiče na pojedinačnog čoveka, ali umetnost ne može da promeni celo društvo. Kako „Krugovi“ ili „Epizoda u životu berača željeza“ Danisa Tanovića mogu da utiču na svest društva pored Velikog brata. Ipak, umetnik mora da bude kritičan. Mi nemamo privilegiju da se bavimo ljubavnim filmovima, jer ne živimo u Švajcarskoj. Mi moramo da pravimo društvene filmove koji bar mogu da talasaju, ako ne mogu nešto da menjaju – istakao je Golubović.

On je pojasnio da se u poslednje vreme pojavljuju filmovi o posledicama rata, dok se ranije kinematografija na prostoru bivše SFRJ bavila samim ratom, jer je to najvažniji događaj u našim životima.

– To je toliko snažna stvar u našoj stvarnosti da bi bilo potpuno licemerno da je nema u našim filmovima. Mi i dalje živimo u senci rata i njegove posledice biće još dugo deo naših života, jer naši političari nemaju kapacitet da nas izvedu iz toga – zaključio je reditelj.

Pored Golubovićevog ostvarenja, dan ranije pred sarajevskom publikom našao se još jedan srpski film – „Odumiranje“ Miloša Pušića. Film, koji je svetsku premijeru imao na Filmskom festivalu u Karlovim Varima, prikazan je u okviru novog programa SFF Guests Present, koji ima za cilj da pomogne razvoju što kvalitetnije bioskopske distribucije najatraktivnijih naslova regiona. Pušić je već poznat sarajevskoj publici budući da je njegov prvi film „Jesen u mojoj ulici“ učestvovao u takmičarskom programu 2009. godine, a njegovim novi film bavi se izumiranjem srpskog sela. Naime, posle nekoliko godina života u Beogradu, Janko se vraća u svoje zabito planinsko selo s namerom da proda zemlju i ode u Švajcarsku. Iako se njegova usamljena majka Milica, koja živi u nadi da će se Janko vratiti, dovesti ženu i osnovati porodicu, tome protivi, Janko je spreman na sve, čak i da proda očev grob.

– Moj najveći i najteži zadatak bio je da napravim balans između suprotstavljenih strana. Čini mi se da je publika jasno iščitala film i što je najvažnije da nikog od likova ne osuđuju. Svi su u pravu i iz toga izlazi sva njihova tragedija – kaže reditelj.

Tragičnu sudbinu glavnih junaka prate pesme Šabana Šaulića i Tome Zdravkovića, a na pitanje zašto se odlučio da u filmu koristi kafanske pesme, umesto da komponuju originalnu muziku, Pušić objašnjava da je mislio da je to muzika koja peva upravo za njegove junake.

– To je nešto što bi oni slušali, i mislio sam da je to najbolji način da podržim njihovu priču. Izbor je trajao dugo i svaka pesma je zapravo vezana za neki segment priče – napominje reditelj.

Producent i glavni glumac Branislav Trifunović kaže da su reakcije publike u Sarajevu bile uglavnom pozitivne.

– Ljudi su iščitali sve ono o čemu smo mi razgovarali, a to je retka stvar. Publika nam je vratila nazad sve ono što smo mi sklapali. To je najveća pohvala za glumca, pisca i reditelja, da se sve ono skriveno pronađe i da ono osećanje koje smo želeli da nosi film bude vidljivo – rekao je Trifunović.

U okviru takmičarskih programa SFF-a prikazano je još nekoliko filmova iz Srbije. To su: kratki film „Rabbitland“ Ane Nedeljković i Nikole Majdaka Juniora, kao i dokumentarci „Anplagd“ Mladena Kovačevića, „Ja, kada sam bila klinac, bila sam klinka“ Ivane Todorović, „Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo“ Marte Popivode i „Bijeg“ Srđana Keče u srpsko-bosanskohercegovačkoj produkciji.

Uliks Fehmiu kao član žirija

Jedan od članova žirija takmičarskog programa Igrani film je glumac Uliks Fehmiu (na fotografiji u sredini). On je prošle godine osvojio Srce Sarajeva, priznanje za najboljeg glumca za ulogu u filmu „Ustanička ulica“ Miroslava Terzića. Fehmiu kaže da ne smatra čudnim to što živi u Americi a snima filmove u Srbiji.

– Danis Tanović živi u Sarajevu a snima po celom svetu. Ja na ceo region gledam kao na svoj dom i normalno mi je da dolazim ovde da radim. Za glumca je mnogo važno da ne pravi mnogo velike rupe između uloga, da stalno radi. To ne mora da bude samo igranje, već razmišljanje o tom, razgovor, sanjanje… Mora da stalno živi svoj glumački život – rekao je Fehmiu. On objašnjava da budući da ne živi od glume, ima privilegiju da može da bira svoje uloge.

– Posle 2000. godine i svrgavanje režima Slobodana Miloševića, nadao sam se da ću ponovo raditi. Prvi film koji sam snimio bio je zahvaljujući bosanskohercegovačkom reditelju. Ipak, mislim da bih se u svakom slučaju vratio ovom poslu – ističe glumac, koji je pored „Ustaničke ulice“ poslednjih godina igrao i u filmovima „Beli, beli svet“ i „Sutra ujutru“, i dodao da ne želi da priča o novim projektima jer je sujeveran.