I Fest pod nasilništvom režima u agoniji: Zašto se ruši tradicija festivala koji se više od pola veka održavao krajem februara?

Činjenica je, naravno, da svaki festival reflektuje i trenutne društvene okolnosti, i da je njegovo održavanje nemoguće u uslovima kada cela kulturna javnost, filmski esnafi i filmska industrija snažno stoje uz studentsku pobunu i štrajkove, i kada se „glavni film“ odvija na ulicama, ali je, s druge strane i činjenica da se vlast plaši da bi „Beograd koji je opet postao svet“ mogao da bude „politički zloupotrebljen protiv režima“, da bi mnogi gosti Festa otkazali učešće jer studentima svakodnevno stiže velika podrška iz regiona i sveta, i da bi u ovom trenutku bioskopske sale ostale prazne.

Međutim, septembarski termin održavanja Festa pominjao se i prošle godine, mnogo pre studentskih protesta kao trajni datum, i to bez jasno definisanih razloga i artikulisane potrebe za tom „inovacijom“, a koja je problematična iz više razloga. Najpre što se „preseljenjem“ u septembar ruši gotovo poluvekovna „zimska“ tradicija Festa – pre više od trideset godina „festival festivala“ je svoj januarski termin pomerio za kraj februara zbog Berlinala, i sa tim datumom od tada datira na mapi međunarodnih festivala.

Može li iko da zamisli da bi, recimo, bilo koja vlast u Francuskoj Kan mogla da pomeri za oktobar? Ili da se održavanje Venecije „preseli“ u januar, Berlinale u maj, ili Sarajevo Film Festval u mart? Naravno da je to nezamislivo u zemljama koje ozbiljno neguju i brinu o svojim festivalima, ali naš režim, osim po svim kršenjima demokratskih principa, građanskih sloboda, zakona, instutucija.., ostaće zapisan u istoriji i po nezapamćenom poništavanju svih kulturnih vrednosti, kulturne baštine, istorijske tradicije…

U tom smislu se poigrava i sa filmskim festivalom koji je do 90 – tih godina imao najslaviniju istoriju u ovom delu Evrope, i sjajan slogan pod kojim je bio prepoznatljiv i na svetskoj filmskoj sceni – „Hrabri, novi svet“. U ovom trenutku, taj hrabri, novi svet svojom pobunom gotovo tri meseca ispisuje jednu veličanstvenu dugometražnu dokumentarnu filmsku i istorijsku antologiju, čiju realnost ovaj režim ne želi da prizna.

Ali, ni to nije jedini problem: održavanje Festa u septembru direktno bi „uletelo“ u tradicionalni, poluvekovni septembarski termin Beogradskog internacionalnog teatarskog festvala Bitef, kao i u termin festivala najboljih i najnagrađivanijih dokumentarnih filmova na svetskim festivalima, Sedam veličanstvenih, koji se s velikim uspehom održava dvadeset godina, kao i u termin Beogradskih muzičkih svečanosti – BEMUS, najznačajnijeg i najstarijjeg muzičkog festivala u Srbiji, koji 56 godina dovodi i zvezde svetske muzičke scene.

Bezobzirno i bahato

Zoran Popović, koji je 2005. zajedno sa suprugom Svetlanom osnovao danas već čuveni Festival evropskog dugometražnog dokumentarnog filma Sedam veličanstvenih čije je održavanje praznik za sve naše filmofile, kaže za Danas da je zatečen odlukom gradske vlasti da novi termin Festa „uleti“ u ovaj festival.

– U najmanju ruku, to je apsolutno bezobzirno i bahato, i zaista mi je nejasno čime su se rukovodili donoseći ovakvu odluku, kojom se ruši i poluvekovna tradicija Festa, što je bezobzirno i prema tom festivalu, Za sada ne znamo kako bismo mogli da reagujemo na to, ali u svakom slučaju takva odluka Odbora Festa je skandalozna. Ne znamo kako se i zašto ti ljudi koji odlučuju nisu rukovodili terminima festivala koji se tradicionalno več održavaju u septembru – ističe Zoran Popović.

Prema rečima Srđana Vučinića, umetničkog direktora Festivala autorskog filma, ova dešavanja sa Festom mogu da se smeste i u „pesnički“ kontekst:

– „Ko se topi hvata se za pjenu“, taj Njegošev stih iz „Gorskog vijenca“ najbolje opisuje sadašnje ponašanje jednog nasilničkog režima u agoniji, pokušaj da se kupi vreme i odloži kraj u svakom segmentu društva, pa i u kulturi. A rok trajanja je očigledno istekao, i niko više od relevatntnih ličnosti, „aktera u kulturi“, neće podržati Potemkinova sela njihove pljačke, pa ni manifestaciju pod imenom FEST za koji već deceniju, možda i više, ne znamo koliki joj je stvarni budžet, ni koliko se gradskog novca u nju sliva – smatra Vučinić.

– Zvanično, svi su projekti u oblasti kulture prošle godine od ovog grada dobili nula dinara. To se naravno ne odnosi na manifestacije pod direktnom ingerencijom ove gradske vlasti, u okviru kojih se utaje i mahinacije mogu vršiti nesmetano, kao i u celoj državi. Zato su sva odlaganja podjednako besmislena kao što bi bilo i održavanje u februaru; dokle god ne dođe do korenite promene društva, i FEST će ostati tek jedna od sporednih kulturnih fasada aktuelne kleptokratske „elite“ – objašnjava Vučinić.

Hipokrizija nas je dovela ovde gde smo

Reditelj Srđan Dragojević kaže za Danas da je Fest već godinama „naprednjački“ i da ga je izbegavao skoro deceniju.

– Još davno je pošao pogrešnim putem, postao distributerska smotra sa stidljivim pokušajima da dodeljuje nagrade i imitira „pravi“ međunarodni festival. Sarajevo film festival sprema nekoliko desetina ljudi zaposlenih cele godine a ovde se uvek sve svodilo na neku improvizaciju – znakovita je priča od pre neku godinu kada je ostarela francuska zvezda došla da otvori Fest pa nije htela da uđe u Srbiju dok joj u bescarinsku zonu ne donesu obećanih pedeset hiljada eura u kešu! Pa su jurili da joj to skupe. Sve to zvuči tipično „naprednjački“, zar ne? Samo da bude „glamur“, bar onako kako ga oni, nesrećnici, vide – ocenjuje Dragojević.

– Kad napraviš respektabilan festival onda zvezde dolaze – za džabe. Ali, za to treba rada, truda, sistema, pameti. Uostalom, Fest je uvek bio „ni tamo ni ovamo“. Ja volim da idem na Festival autorskog filma jer se tamo osećam prijatno a sada ce džiberi imati za sebe još jednu kvazi „patriotsku“, šatro „nacionalnu“ festivalsku manifestaciju na Zlatiboru koji je, nakon urbicida i devastacije prirode baš mesto po meri naprednjačkog mozga i ukusa. Pa, udri po „komplet lepinji“ i prasetini, filmovi njima ionako nisu važni, osim ako nije u pitanju „patriotski kič“ .

Prema njegovim rečima, sada je bolje da Fest sačeka druge ljude, sa vizijom.

– Velika je stvar što je ovaj Fest odložen zbog veličanstvene studentske bune – pomogli su da Fest doživi mogući „reset“. Svi smo se godinama pravili da je sve u redu, ta hipokrizija nas je i dovela ovde gde smo. Imati na čelu tog tela koji je organizator festivala, CEBEFA, kompozitora turbo folk muzike i praviti se da je sve to „savršeno normalno“, jeste nešto za šta su krive naše generacije, davno istanjene kičme – ističe Dragojević.

Hrabri, novi svet

Reditelj Miloš Pušić navodi da su Festival autorskog filma i Fest odavno dve manifestacije koje slave film a čija se publika dobrim delom preklapa.

– Promenom termina Festa za sepembar uspostavlja se konkurentan odnos ovih festivala, umesto da se zajedno bore za film. Na stranu čudan odabir novoog datuma Festa. Deluje da niko nije iznenađen odlaganjem. Da li bi u 2025. godini sale bile jednako pune kao inače? Ili bi sa bine bile izgovorene rečenice koje nekome ne prijaju? Ukoliko je ovo razlog – apsurd je ogroman. Film je prostor slobode a festivali na kojima se puštaju dobri i važni filmovi (a Fest to svakako jeste), su mesta kritičkog i slobodnog mišljenja. Kako možete odložiti slobodu? – istiće Pušić.

– S druge strane, umesto festivala ovih meseci na ulicama gledamo emotivnije i snažnije prizore od onih koje bi Fest mogao da nam ponudi. Ostaje nam samo da se radujemo tome dok veujemo da će ovi mladi ljudi vratiti smisao svuda, pa i u festivalske dvorane – smatra Miloš Pušić.

Ali, trenutni problem sa Festom može i optimističnije da se analizira – do septembra, taj hrabri, novi svet koji je ovih dana zajedno sa građanima i umetnicima na ulicama mogao bi da dovede do suštinskih promena u Srbiji.

Možda će na čelo festivala do tada doći ti divni mladi ljudi koji su ova tri meseca Beograd učinila duhovnom metropolom, ljudi koji nikada ne bi ušli ni u kakav kompromis sa režimskom službom, koji su moralna elita ove zemlje, koji pevaju neke drugačije pesme od „naprednjačkih“, i koji dobro prepoznaju koliko je tragikomična, nadrealna, ali i histerična i otužna objava predsednika da ovih dana piše udžbenik „Kako sam pobedio Obojenu revoluciju“ koji će postati svetski bestseler. Najava te knjige upravo nam i najviše sluti na „odjavnu špicu“ za ovaj režim.

Fest pogađa i ovaj režim, kao nekada i Miloševićev

Prema rečima Radoslava Raleta Zelenovića, člana Saveta Festa u nekim prvim godinama, festival je pre gotovo četiri decenije sa januarskog izdanja pomeren na februarsko, upravo da bi se „naslonio“ na Berlin, i da bi ti filmovi mogli da se prikažu kao najnoviji. Kako se seća, Fest je bio u sličnim turbulentnim okolnostima u vreme demonstracija potiv Miloševićevog režima 1996/97, i te 1997. njegovo održavanje je prekinuto u znak solidarnosti sa građanima i studentima koje je prebijala policija po našim ulicama.

– U ovom trenutku je, naravno, nemoguće održati Fest ili bilo koji drugi festival dok su umetnici i publika na ulicama, i sve to vrlo pogađa vlast. Ali, tu su i drugi problemi vezani za septembarski termin – festivali koji se tradicionalno održavaju u to vreme. Recimo, zaista je skandalozno prema Zoranu i Svetlani Popović koji su toliko mnogo radili, i sa toliko napora, energije i entuzijazma uspeli da festival Sedam veličanstvenih ustoliče kao filmski događaj koji može da napuni i Veliku dvoranu Sava centra, a da se sada u njegov termin „uvlači“ Fest. I to bez jasnog i definisanog razloga, osim što se u ovom trenutku odvija studentska pobuna.

Tu je još jedan važan problem – najbrojniji konzument kulturnih dešavanja upravo je srednja klasa, ljudi sa skromnijim primanjima koji se ipak liše nečega da bi platili kartu da vide neku predstavu Bitefa, čuju koncert na Bemusu, ili pogledaju neki nagrađeni dokumentarac na Sedam veličanstvenih. Oni finansijski neće moći da isprate sve što žele ako se i Fest uz ove festivale „nabije“ u isti termin, a ljudi koji odlučuju o festivalima morali bi da vode računa i o tome – smatra Zelenović.